san

to bi se moglo nazvati i sutra iako nemam ni danas, valjda se tada i sanja, ali malopre sam ugledala sebe u tom snu, usred dana, u sred stana... u zatvorenom toaletu bez prozora... trajalo je par minuta, a jos me uzbudjenje ne pusta... prizor... izledao je nestvarno lepo, a ustvari sve moze biti java... taj osecaj, to saznanje me ozivelo, moguce je, moguce je... vidim mesto, ulicu, zgradu, stan i sebe u njemu, vreme odredjeno i neodredjeno, zavisi od mene, jer usnuh budna mogucu javu, san snova sto bi se reklo... videla sam sebe i stvari oko sebe, knjige, slike... frizider i zdravu hranu u njemu, kompjuter na kom sam kao i sad kuckala nesto o japanskom ispijanju caja i meditaciji... a u drugom trenu sve se rasprsilo ili samo od sebe ili zbog haosa u kuci, dve macke ujurile su moju sobu i mene je uhvatila histerija: mir, mir, mir... negde daleko bilo je opet to moje sretno mesto, jos u detaljima koji se gube u maglovitoj suzi, znam, znam boje i mirise, znam ko je blizu i zasto sam ja blizu, san je samo prekinut na tren, ali sledeci put, videcu jos neki detalj, tesko je to opisati, detalji su haosu kao moja java, ali nazirem neke, vise tom slikom koju sam ugledala u snu, nego sto bih to recima mogla opisati...


ide na tv-u vb vip, zivo ukljucenje, kuca siromasnih... gatanje u soljicu kafe, ja upravo vecerala: paradaiz, jaje, kreker i zasladila suvom smokvom, jutros sam isto na vb cula ll pesmu,,caj za dvoje,, lepa balada i jos bih da pisem o mnogo cemu, ali danas je 8. februar, a ovo je 38 post u februaru i hocu da jos zadrzim taj broj... sinu mi ideja da dopisujem na vec postojece postove, ima mesta, zapravo to moze i ovi zapisi kao i zivot imace kruznu kompoziciju... pretrcala sam neka secanja, danas malo zavirila u snove, ali secanja su uvek tu, vrate se, pa odu neprimetno, uhvatim danas a mislim na sutra... to kruzenje je neminovnost i daje pravu sliku mojih misli koji tako cirkulisu cik-cak, levo-desno, gore-dole... pa opet... da i u onom trenu sna bio je jedan cilim koji mi je pobegao, posla sam za njim i dosla u Indiju... (inace veceras je po drugi put u februaru na programu tv-pink ponedeljkom ciklus indijsog filma... nisam ni okupirana Indijom, niti je ova cinjenica bila inspiracija za ovaj san, tako se dogodilo, tako se stvari slozile, rekla bi slucajno kao sto bi neko drugi rekao: sudbina) ... pada mrak, a ja kroz sivi oblak vidim ulicu Vojislava Ilica i cujem pesme sto su mi jutros najavile dan...



Indija

Indija u zraku
inces mirise u mraku
cujem vjetar kako stize
mazi me po vratu.
Milo dok te gledam
vidim ti dva lica
na tren si kao kurva
na tren kao djevica.
Na krevetu je svila
od uzitka sva se topi
kao oblaci pod nama
mi letimo po sobi
pripijen sam uz tebe
od vatre sve me zebe
malo me je strah
jer bojim se sam sebe...
Htio bih da znas
da cu tvoje snove hranit
kao vojnik hrabro
vjecno cu te branit.
Sa usana cu tvojih
citat pricu svog zivota
i nece biti boli
lazi ni sramota
budi za me tu
budi za me cista
i kad budes stara
meni bices ista...
Bices uvjek moja
kad sjecanja dogore
i godine se zbroje
a kad sklopim oci
k`o andjeo ces doci...

Massimo


San

U podnevnoj jari ravnog Dagestana
Le`ah nepomičan: u grudima tane;
Jošte duboka pušila se rana,
Kap po kap krv je curila iz rane.

Sam ležah na tome pijesku doline,
Krug stijena oštrih sve uži je bio,
I sunce je žeglo žute vrške njine
I mene – no ja sam u snu mrtvom spio.

Snio sam večernji pir, čiji plameni
Sijaju, u kraju mojemu rodnome.
Razgovarale su veselo o meni
Mlade, cvijećem ovječane mome.

I među njima je jedna zamišljena,
Ne ulazeć u njin razgovor, sjedila,
I u san tužan mlada duša njena
Bog zna čime je uronjena bila.

Ona je sanjala ravan Dagestana;
Znani leš ležao u toj dolini je,
Sred grudi, pušeć se, dimila se rana,
A krv u mlazu što se hladi lije.

Mihail Ljermontov 1841.