Lisje zuti vece po drvecu,
Lisje zuto dole vece pada,
Zelenoga vise ja nikada
Videt necu.
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmozdeno,
A kleca mi slabacko koleno:
Dodje doba da idem u groba.
Zbogom zitku, moj prelepi sance,
Zbogom zoro, zbogom beli dance,
Zbogom svete, nekadanji raju,
Ja sad moram drugom ici kraju.
O da te tako ja ne ljublja zarko,
Jos bi gledo tvoje sunce jarko,
Sluso groma, slusao oluju,
Cudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj reci i tvome izviru-
Mog zivota vir je na uviru!
O pesme moje, jadna sirocadi,
Deco mila moji leta mladi!
Tedo dugu da sa neba svucem,
Dugom sarnom da sve vas obucem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
Da obasjam suncanim lucama.
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunasce ono ogrejalo,
I one je sa neba mi palo.
Sve nestade sto vam dati spravlja,
U traljama otac vas ostavlja.
Branko Radičević
BRANKO
Noc ispod zemlje razveselim
Izraste vetar u neznu biljku
iz tog podzemlja gde svetiljku
i pticu nikad da doselim
Nepronadene proplanke krvi
i pescano podne sam odbolovo
al' topli hleb tvog imena jos mrtvim
ptico medu predelima, Strazilovo
zemljo preko moga zaspalog uma
dok list po list umire suma
Dete sakriveno u jednom poljupcu pati
sutra rodjeno. O nek se vetar s biljkama izmotava
Neka se kamenje pred nevidljivim raskrscem
uspava
Samo da li ce na skeletu osmeh moj prepoznati?
Branko Miljković
UZALUD JE BUDIM
Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedu prstiju
budim je zbog reci koje peku grlo
volim je usima
treba ici do kraja sveta i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaza javnih parkova
budim je zbog ove nase planete koja ce mozda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me trazi i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavsi suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi drukcija i nova
uzalud je budim
jer njena usta nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas voda protice ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu necije lice u pesku.
Branko Miljković
Klimt: The Kiss
NE BUDIM TE TEK TAKO
Nocas je ulicama naseg grada
prolazila kocija bijela
i bijela mecava vije
mutan dan.
Do utajene sobe nase stare ljubavi
trpim i svoje i tudje sto me bije
i mrzlo mi je u srcu.
Ne trebam rakije,ne grije
za tebe ljubavi govorim ove rijeci
za tebe koju nosim u mozgu
kao uzarenu kuglu djetinjstva
kao ranu koju sam bolovao toliko puta
za tebe koja si dio mene
duboko ukopana skoljka u kamenu
miris borovine
zauvijek zaboden u krv moju prokletu.
Za tebe,zbog tebe,zbog sebe.
Predlazem da saberemo nase siromastvo
u dodir koji lijeci nasa srca
u koja je rdja pala
s bijelom igrom u samoci.
Moj kriz placa racun ove noci.
Ne kuni me imenom
na koje je moja krv postala imuna,oguli narandzu
operi lice,otvori se utjeho,zagrli me jako
i probudi se dragana.
Ne budim te tek tako.
Za tebe ljubavi govorim ovu pjesmu
za tebe koja si dio mene,duboko ukopana skoljka
u kamenu
za tebe sto u toplim rukama nosis ruze njeme
i prosipas ih u suhu fontanu
za tebe,zbog tebe,zbog Prevera,
zbog svih pjesnika ljubavnih stihova i uprkos njima
ne budim te tek tako.
Otvori oci ljubavi i pogledaj kroz prozor
vani su zasijane gorcine,tumaraju pomrcine i studen
i bijela mecava u gradu vije,mutan dan.
A i srce je pocelo sumiti
divljak,ovdje je kvar
ne treba rakije,ne grije
dok bije u grudima,dobro nam je
gledaj,nemoj da ti trazim oci,
primakni se blize,zagrli me ljubavi,
zagrli me jako i probudi se vec jednom
Ne budim te tek tako.
Uzalud,uzalud,uzalud je budim!
Rade Serbedzija
