sve reci pripadaju svima
kao spil karata
ponekad ti dobro promesas karte
ponekad ja
ali karte su koliko tvoje
toliko i moje
jer
igra recima je zajednicka
Mnogo sam razmišljala o poplavi kiča na Balkanu. Nisam sigurna da li sklonost ka kiču treba pripisati lošim psihološkim osobinama balkanskog stanovništva ili uslovima života u kojima su se ti narodi našli. Bilo kako bilo, potrebno je nešto reći i o ovom fenomenu, jer i on u mnogome doprinosi stanju haosa kod nas.
Kič je pseudoumjetnost i za njegovu pojavu i procvat potrebni su sledeći uslovi:
-opsta degradacija društva
-materijalno siromaštvo
-marginalizacija pravih vrednosti od strane vlasti pa i društva u celini
-destimulacija obrazovanih ljudi da se bave kulturnim elatnostima jer se od tog posla ne može živeti,
-zatvaranje društva u sebe i njegova izolacija.
To sve stvara plodno tlo za bujanje korova zvanog kič.
U tom smislu kič je parazitska pojava protiv koje se veoma teško boriti kad se jednom ukoreni. Potpuno istrebljenje kiča je nemoguće, ali je veoma teško i njegovo svodjenje u podnošljive granice kad mu se dozvoli da uđe u svaku poru života. Jedini način borbe je razvijanje osećaja naroda za prave vrednosti i veća ulaganja u istinsku kulturu, te nametanje te istinske kulture stanovništvu što je moguće jedino sistematskim i adekvatnim obrazovanjem i prosvećivanjem.
Kič se baš zato i javio što nije postojalo pravilo vrednovanja istinskih vrednosti, pa su one marginalizovane. U tom vakumu pojavio se kič kao nadomestak, surogat istinske kulture zbog stagnacije u razvoju pravih vrednosti. Kič je ekvivalent duhovne propasti jednog društva, a količina kiča je direktno srazmerna dubini posrtanja tog društva. Kad bi se sad odjednom i uspeli ukloniti svi oni uslovi koji su doveli do pojave kiča, žilavog kiča će se i dalje biti teško osloboditi jer u pozadini stoje velike materijalne koristi koje pojedinci izvlače plasirajući narodu kič i gurajući ga tako sve dublje i dublje u glib.
Svaka kultura koja se zatvori sama u sebe i prestaje da saobraća sa svetskom kulturom, mora postati žrtvom kiča jer praznine koje tim zatvaranjem nastaju, popunjavaju se kičem u nedostatku dovoljno vlastitih pravih vrednosti, jer kič je nastao iz potrebe da se ulepša sumorna stvarnost u uslovima bede i izolacije i svega što nosi loša situacija, ali on nije adekvatan nadomestak za ono što nedostaje, već predstavlja jednu plitku obmanu i kamuflažu koja ima prođu samo kod onih ljudi čije obrazovanje i svest nisu na zavidnom nivou, ali ako takvo stanje predugo potraje, sve veći je broj žrtava kiča, pa i među onima koji nisu na tom nivou, ali ih dugo trajanje takve situacije prisililo na takvo srozavanje. Ako se takvi uslovi predugo održavaju, preti opasnost da kompletno društvo postane žrtva kiča, tj. pseudokulture. A ako neki narod, umjesto kulture i umetnosti ima pseudokulturu i pseudoumjetnost kao svoju duhovnu odrednicu, onda je to i pseudonarod...
kich je samo dirljiva
ljudska potreba
traganja za lepotom i srecom
i uzaludni pokusaj zaustavljanja kretanja kazaljki na satu
najcesce se kazaljke i zaustave
i
u tome je patnja te iluzije
jer
vreme prolazi
uprkos zaustavljenom satu
i
u tom preseku iluzije zaustavljanja kazaljki sata
kojom se branimo od patnje
zbog prolaznosti svega postojeceg
pokaze se sva ne-lepota i ne-sreca tog ishodista potrage
za
lepotom i srecom
kroz
forme kicha
ubacivanje mrtve prirode
sjajna dekonstrukcija
strukture kicha
i
dobija se novo znacenje
koje je
i
razumevanje
prilika za iskakanje
iz kruga patnje zbog prolaznosti
i
kich forma dobija
nov smisao
novo znacenje
i
kroz neku vrstu paradoxa
zaista kich dovede
do
lepote
i
srece
uvek krug
i
dijalog
od ne-razum-evanja
do ra-zum-evanja
kretanje
potreba
i
za volanom
i
za kocnicom
umetnost
60-te
sada nam se cini da je to bilo idilicno doba
zaboravljamo da je to bilo doba
i
jezivog straha od nuklearne smrti
pa je umetnost imala
i
ulogu smanjivanja tog straha
otkrivanjem novih formi da bi se ponistile stare matrice unistenja
i
samounistenja
samo jedna u nizu utopija koje su bljesnule
ugasile se
a svetlost utopije putuje do nas kao svetlost umrlih zvezda
umetnost
to je to
svetlost ugasenih zvezda
a mi gledamo
i
treperimo kao ta svetlost
a zivi smo
(dok smo zivi)
uostalom
sta je zvezda za nas
osim svetlosti koja treperi
na nocnom nebu
crvenimo
stidom/skromnoscu/sujetom
da bi postao/la/li idealni crveni tanjir
koji bi napunili
iluzijom skromnosti
i
hranili svoju sujetu
a to je losa
o, tako losa
hrana za duh/dusu/telo
i
sujeta treba uvek da bude na strogoj dijeti
(zar se ne pise u svim magazinima o urgentnoj potrebi za dijetama?)
i
ne treba nasedati na njene vapaje o gladi
veste maske sa oblicjima skromnosti
sujeta ipak prezivi
i sa jako malo hrane
i
onda nema bas puno volje/snage da divlja
i
razara
duh/dusu/telo
sve govoreci
"ja sam zdrava hrana, ja sam zdrava hrana za duh/dusu/telo"
ne bas tim recima
istina
ali uvek sujeta nadje neke prigodne reci
samo da bi napunila duh/dusu/telo
bas kao crveni tanjir
23. juni 2008.
