Sve sto je pisala, mislila, osecala, pocinjala je sa biranjem svesaka u trafikama, knjizarama, samoposlugama. Uvek je kupovala 3: racunsku, sa linijama i bez linija. Dugo je birala boje, crteze i trazila u njima neku inspiraciju, ali i utociste. Prvo bi pocela pisati u onoj bez linija. To prazno, cisto polje, potpuno neograniceno, bilo je i izazov i neslucena sloboda... Imati dovoljno papira i olovke i sarati, sarati... Tako je radila godinama. Onda je u silnom piskaranju, a nakupilo se bas puno tih ispisanih svesaka sa ko zna kakvim blagom u njima, ali i glupostima u tom svastarenju, pomislila: zasto napokon ne pocne da pise nesto sto bi citali i drugi, pa i ona sama? Da iznenadi prvo sebe! Da, kad bi uspela da iznenadi sebe, iznenadila bi i druge. To je formula. I nasla se eto pred tom pocetnickom pitalicom, kako nazvati svoje delo (koje jos nije napisala) i junakinju (koja se jos nije rodila)? Imala je uvek maste, od nje joj se dusa raspadala, a sada: STOP! Sta odabrati?
Evo, neka delo bude Bez linija*, potpuna sloboda, sreca, a junakinja neka bude Eva, prva zena i prava zena koju bi muskarci da dohvate i shvate, a i ona sama sebe ne shvata. Ona bi prvo da upozna sebe, pa sve ostalo, muskarce (iako je posla u lov na jednog) da ih posle toga i ulovi i zarobi u kavez svoje knjige, i bude im i gospodarica i cuvarka. A ko se cuvati cuvare, seti se jedne izreke. Niko. Put je bez linija i ko zna koga ce sresti i sta ce se na njemu zbiti?
*Prolog romanu "Bez linija" napisanog u Sarajevu 27.8.2005. u svesku od stotinjak strana. Da, za jedan dan, kao pesma. Na koricama sveske natpis: Graffiti, sa fotografijom lokomotive na prednjoj strani, na zadnjoj su 3 solje i isti natpis. Na prozor lokomotive napisala sam hemijskom olovkom: Roman ~329~, asocijacija na kamion 329 iz NYC-a, foto sa druge sveske koja je prethodila trecoj, Egypt... Pisanje je trajalo citav dan. Pala je noc i sveska je bila ispisana, ruka ukocena, srce u grcu. Sutradan kupila sam drugu svesku i pokusala da nastavim sa pisanjem, no nije vise teklo, bilo je usiljeno, a ja nezadovoljna sto ne mogu ni vise da pisem kao prethodni dan, niti sam znala kako da sve zavrsim. Tako je to stajalo 2-3 godine dok mi jedan prijatelj koji je vec bio objavio svoj prvi roman i pisao drugi nije rekao: pa to je kraj. Eureka! Shvatih da sam u tom jednom danu i pocela i zavrsila roman.
Josif Brodski: Život u difuznom svetlu
Tresak cinkane kante što je pretura
vetar. Automobili bruje
kližuć po kocki puta kao po ribama sura
voda Hadsona. Još se čuje
glas koji pripada Muzi;
u sutonu zvuči kao ničiji, ječi
jednolično poput zujanja muve
u zimski kad tone san: šapuće bez značenja reči.
Nerazbirljivost slova. Razlistan kupus
tučanih oblika. Nebesko svetlo kažnjeno
zbog grubosti saučesništva. Čija umetnost, i ukus,
jeste kratkovidost, nipošto nežnost.
Život u difuznom svetlu! i nedeljama iza senila
ničeg u ustima osim opušaka i piva.
Zimi još samo oko čuva trag zelenila,
paleći ogledalo golo, kao kopriva.
Ah, pri takvoj svetlosti ne treba nam ništa!
Ni voljena žena, ni uzvišenost pravde puke.
Obrisi predmeta, kao granata šištava,
rasprskavaju se čim nam dospeju u ruke.
A udovi nam se kočanje. To je očito
stoga što studen u difuznoj svetlosti
demonstrira svojstva siluete – naročito
ako predmet nije u cvetu mladosti.
Spevati, zar, pesmu o onome što se iza brega
valja? O tome da l će pola s celim da se složi?
O čuvstvu, kao da ste zagrabili iz svega
onog što je bilo: pri uštapu, nožem.
Al niko, napregnuv na vratu žile strujne,
Vaš napev neće prihvatiti. Ni svesni je
znalac neće, ni publika. Što se više čuje
kuplet to je izvođač bestelesniji.
(Prevod, Danilo KIš)
