imamo li sutra
svanuce i taj dan
i bice danas hvala bogu
i svak ce piti svoju solju caja
Sve viđeno
Čarlsu Simiću
Naši se putevi više ne odmotavaju pod nogama
Kao rečenice u novelama i romanima.
Arijadnino klupko nije više u našem krilu,
Ako je ikada i bilo.
Već viđeni gradovi nalik su osvojenim strateškim tačkama
Na izviđačkim il vojnim mapama.
Ali siti smo osvajačkih pohoda, i mi i naši Napoleoni.
Posetili smo ono što smo namerili ili kuda je valjalo otići,
Pa čak i ono kuda nas je slučajem naveo put.
I ono što je godinama izmicalo našima tabanima
Savladano je kao papir ispod pera.
Sva viđena lica stopljena su s našim odrazom u ogledalu.
Ona potopljena iz lavora na naše oči izranjaju.
Sva ona nerasaznatljiva, ko u zamagljenom prozorskom oknu,
Ili kao u No dramama premazana istom stigmom,
Zakrečena su kao napukline zidova u našim krtim venama,
Il zbrisana iznenadnom mećavom susreta i prizora.
Kuda uopšte više otići, a da u ugledanom ne tražimo viđeno;
Odraz kule u vodi, oka u šolji vrelog čaja.
Ne biva li, da se nenadno trgnemo,
Dok izjutra peškirom brišući lice u nekom hotelu
Kroz prozor ugledamo dobro znan nam bor,
Gotovo svaku iglicu sa otežalim snegom
Koji se tog časa sručuje na nas.
Osim, ako se to već nije zbilo u drugom životu.
Toliko puta je rečeno "baš tako je bilo"!
Naše su oči sada udžbenici, leksikoni, katalozi, albumi.
Ne više, durbini, dvogledi, kamere i foto aparati.
Iako kadšto poverujemo da "nigde, ama baš nigde"
Takav luk, takav svod, i taj zvonik!
Sve strme ulice viđene na različitim meridijanima
Stapaju se u jednu, s manje-više istim detaljima,
Konopcima s prostrtim vešom, kaldrmom, golišavom decom...
Pa ti sad odluči da to nazoveš Istrom il Portugalom il Palermom.
Tako je i s viđenim brežuljcima, pašnjacima, vodopadima, kanjonima...
Gde to tačno da smestiš? Čik pogodi!
Posle toliko viđenog sve se stapa i zbija u jedno.
Jedan grad, jedna ulica, jedna gostionica, pa čak i jedan muzej.
Sve staje u jedan muzej. Za dodatne paviljone nema mesta.
Sve se na jednom mestu kao u orahovoj ljusci u nama ljeska.
Svi gradovi po kojima smo hodili jedan su grad.
Ne postoje gradovi u kojima nismo bili
Jer više ne postoje gradovi u koje ćemo otići.
Osim onog jednog, u koji ćemo uvek ulaziti s ushićenjem
Prvi put viđenog, iako se nećemo pomeriti s mesta.
Ali, ti i ja, on, ona,
Nikada nećemo ući u isti grad,
I kada prođemo kroz jednu istu kapiju.
U zrelom dobu šta činiti još
Vistan Hju Odn
U krilu mahune trebiti.
Uspesima pribrojati poraze.
Jaganjce i koze,
Il decu i unuke,
Držati na oku.
Po tanjiru kašikom grepsti.
Unatraške vraćati godine
Da jedna drugu preko ramena gledaju
Kao da su u tesnom autobusu.
Podgrejati ručak od juče, poneku uspomenu.
Muvu-zunzaru pratiti pogledom.
Kuckati štapom.
Prstima dobovati po stolu.
Poljubac bez ljubljenja
Spustiti na poneki obraz, poneko čelo.
Držati se za leđa,
Kašljucati, ako treba.
Misliti na probavu.
Razlučiti Hteti od Moći,
Neću - odložiti u kutijicu s nakitom.
Izbegavati prejake reči, prejake boje.
Ne istrčavati sa starim pogledima na nove teme.
Odobravati, klimati glavom,
Biti prijazan, smešiti se.
Bez neugodnih pitanja, molim!
Ne menjati temu razgovora,
Čak iako je reč o odlasku u starački dom.
Oporuku na sto!
Biti umeren u jelu i piću,
Jedna čašica - može.
Sve više - nedolično je,
Ne ide uz sedu kosu,
Kao ni flert, dizanje revolucije, ronjenje.
Plutati kao divlja patka na jezeru - to da!
Ne sablažnjivati okolinu
Kasnim izlascima i kasnim posetiocima.
Leći na vreme, kao što i priliči.
Al ne zaspati večnim snom.
Kraj kreveta držati čašu s vodom,
Protezu za zube.
Proveriti ringle na šporetu,
Dva puta okrenuti ključ u bravi,
Navući roletne.
Moliti se dragom Bogu.
Ustajati u cik zore.
Zahvaliti se ovom odozgore
Što ti se miču ruke i noge.
Hraniti golubove.
Ne škrtariti kao tvoji ispisnici,
Biti široke ruke prema prosjaku na pragu,
Za ukućanima gasiti sijalice.
Držati zalihe šećera, ulja,
Crvenih krvnih zrnaca,
I vlastitu zvezdu u šaci.
Tek povremeno gunđati -
Da potomstvo ne pomisli da je starost
Privilegija -
I to, na kućepaziteljicu, na vladu,
Na muziku sa šestog.
Žaliti se na kolena, na dioptriju.
Ne zaboraviti nesanicu,
Ali ni snove koji predskazuju
Odlazak kod milih i dragih.
Pratiti prognozu vremena -
Da lije kao iz Pakla, baš tog dana.
Iako se vi, naravno, u Raj vraćate.
Odraditi sve to u velikom stilu,
Bez mnogo premišljanja, zapomaganja,
Krvoliptanja.
Za onoga ko se u Raj vraća,
Sve je to luk i voda.
Radmila Lazić
pisem
iza ponoci
cekala sam sutra
cekala sam mart i prolece
borba sa vremenom i vetrenjacama
