ako igde ima šljiva onda ih ima na brdovitom balkanu, tako bar mislim, zapravo sam mislila, secam se u ratu i posle rata jos dugo, kad bih prolazila bosnom na relaciji sarajevo - herceg novi ili beograd, pejsaz koji se mogao da vidi kroz prozor autobusa su uglavnom bila sela koja lepo gore i zeleno-plava stabla sljiva ostavljena i zapustena... ljudi nema, kuca nema, ali sljivici zive, cvetaju i radjaju kao da se nista nije dogodilo... ako se ko i vratio, o5 je napunio kazan i ispekao rakiju, sljivovicu... brlju... bilo kakvu, samo da utoli golemu vekovnu tugu ovih bosanskih brda... i zasto ja sve ovo pricam?
pa na dijeti sam i pazim sta jedem, zrava ishrana je zdrav i dug zivot ako te o5 nesto ne pogodi u ovom nasem sljiviku... i tako uz ostalo ukljucim i suvo voce: smokve, grozdjice i sljive... prirodni secer umesto industrijskog... otvorim neki dan pakovanje suvih sljiva, bas ukusne i nemaju kostice, alal vera, pa smo se i toga dosetili, pogledam proizvodjaca... čile, da čile, juzna amerika, pa odakle njima sljive, zar tamo ne raste neko drugo voce? pitam se ja jos mnogo toga, al' me iznenadi jedna kostica... greska, ma da, svakom se desava, ali ipak, ma nesto sam ubedjena da su ovo nase sljive, zato su ovako slatke, kosticu ostavih kao argument vise nego secanje na cile, da argument, sljive su, sad sam sigurna, nase, cileanci su ih samo osusili, spakovali i vratili nam ih... pa da, kostica je dokaz za to... jedino mi nije jasno ko je kod nas obrao šljive?
šljiva ko šljiva
okrugla, plava, slatka
kora joj glatka
ej, čika Dragorade
ti mi je dade
nadje me šljiva
tako to biva
i ti pišeš i pevaš pesme
ovde gde niko tako ne sme
nas susret beše čudo pravo
Dragorade i šljivo, zdravo
iz Omoljice - mog Banata
nadjoh po reči još jednog brata
čudan je čika, ali se ne da
blistaju oči, a kosa seda
*pisano u Sarajevu 27.9.2002.
na zidu kod ekonomskog fakulteta, posle susreta sa čika Dragoradom
pesnikom rodom iz Omoljice koji je ziveo i preziveo rat na Grbavici
