niko
šta ništa
svako svašta
bilo ko bilo šta
iko išta ma-ko ma šta
ko mu drago šta mu drago
Početkom dvadesetih proslog veka, odmah posle I svetskog rata, Hofmannsthal je uočio da se gradjanin preobrazio u ma-koga (Jedermann). Profil grajanina nikad nije ni bio nešto oštro, izuzimajući slučaj genija, koji, naravno, nije bio ništa drugo do protest gradjanina protiv sebe samog, redje prerastanje sebe samog. Pre se još mogao da razlikuje svestenik od kuvara. Granice su se od te vremenske tačke počele u potpunosti da brišu. Bilo je to kao kad se probuše kutije za boje, pa se sve boje pomešaju. Ili kao kad se celi ručak saspe u kantu. Ma-ko je nastao u takvo doba splačina. U čoveka je još bilo nekakve karakteristične crte, ali više kao dekoracija. Svejedno je ko je ko. Ma-ko kaže da karakterističnost i nije važna. Bitno je da se račun zadrži. Ljudi su postali zamenjivi. I žene većinom. Jer ma-ko ma-koju može da oženi. Brak je takav kakav je. Društvo je takvo kakvo je. Država isto. Samo bi posao trebao biti bolji od ostalih, ali, na kraju krajeva, i to je takvo kakvo je.
Posle II svetskog rata ma-ko je preostao na celoj zemlji tek ponegdje, u Švedskoj ili u Švicarskoj, već je bilo tako da se samo balzamiranjem mogao održati, inače je iščezavao. Ma-ko je bio pojava demokratije, tako izbrisan i beskarakteran, ali još je bio, ako ne već lice, bar njegova karikatura. I znao je da zavidi, da bude gramziv i intrigantan, lukavac, i znao je da drhti kao da o tome što to znači nije imao pojma, ali sve je to još nazivao ovako: dosta licemerja, budimo ono što jesmo. Ali čak i više: tokom istorije uvek je bilo tako, jer ma-ko je bio snob, pozivao se na istoriju, kao pravi gradjanin, zato je imao potrebu za genijem. Ma-ko je verovao u darovitost i radi toga je podizao institute za otkrivanje talenata, gde bi kipar bio poslan pekaru ili obrnuto, jer je i tako bilo svejedno. Posle II svetskog rata pojavio se onaj na kojeg se nije računalo. U odnosu na to više nikakvo mesto nije bilo stabilno. Čovek koji se pojavio poslije ma-koga, iliti niko, nije više lice, ali ni karikatura. U najboljem slučaju šema. I to je retko. Već samo maska, uniforma, ali i to je samo izgovor. Većinom je značka koju nosi na reveru, jer je član fudbalskog tima ili partije. Čovek se tetovira, da bi mogao da se razlikuje numerisanjem, baš kao u internatima. Žene se preobražavaju u crteže iz modnih časopisa, u suprotnom se ni ne broje...
Tako je posle rata... za takvog/u često kažemo: niti smrdi niti miriše.
Niko, niko
Kao ja
Nikad niko kao ja
I niko
I nikad
I niko
Ja!
Šarlo Akrobata
