O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag
ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.
Neću im reći da li iz osame, žeđi, umora
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo
niti srce naše da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.
Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao u sazvežđe žedno
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude
ili nam je bilo svejedno.
Neću im reći da li je život
ili od smrti strah spajao naše ruke
ni da li zvuke smeha voleli smo više
od šuma suza.
Neću im reći ni jedan slog jedini
šta je moglo, ni da li je moglo nešto
da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.
Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo kao šume naše s proleća
ili tiha i tužna ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.
Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.
Gustav Klimt (1862 - 1918) Music I 1895
Opomena
Čuj, reću ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu
nikad samu
kad neko svira.
Desanka Maksimović
