Sedeli su u cafeu "Meksiko".
Sreli su se slucajno, ako je slucajnost sto su se znali pre rata, a sad nasli na moru, ona kao izbeglica, on na odmoru.
Piljio je u nju, njenu providnu suknju i ispitivao. Ona je bila zatecena. Neki drugi muskarac se raspituje za nju i njene probleme, gleda je i zeli.
-Eh - govorila je -Ti si...
-Reci, reci - cikao je -
-Gotovo je to za mene, a uostalom ja samo mogu kad volim ako volim...
-Lepo, blago tebi, sve bih dao za to... A gde ces naci toga koji ce te tako voleti, da mu citas pesme, da te drzi za ruku i uziva u tome?
-Trazicu, cekacu, ako ne nadjem napisacu roman.
-Lagaces o muskarcima?
-Ne, reci cu istinu.
-I... - pitao je - ima li takvih, sta mislis?
-Pa videcu!?
-Ah, pravi muskarci sanjaju o istoj takvoj ljubavi, ali ne veruju da postoji. Ako nesto napises, javi mi...
-Doci ces?
-Ne znam. Dosao bih, ali ja te ne zasluzujem.
Divio joj se, nije video njene godine, nego njeno lepo lice i pekrasne plavo-zelene oci, oci boje mora. Uporno je zvao svakog jutra na kafu i onda nagovarao za vecernji izlazak, flertovao je iskusno uzivajuci u tome i u njenom drustvu, ali tako je sve vise ronio u dubinu njenih oci i nesvesno cinio nesto sto nije zeleo... povrediti i nju, i sebe. Eva je to sve izdrzavala, nije mogla da ga odbije jer je umilnim glasom preklinjao na stalno vidjanje, donekle joj je i trebalo i godilo drustvo, godile njegove reci pune slatkorecivih komplimenata i ona je samo mislila da ostane mirna i fer prema njemu, a on svakako odlazi za nekoliko dana i sve ce opet biti kao pre.
Otisao je.
Prvi dan bio joj je cudan, nije izlazila, odmarala je. Drugi dan se uputila u setnju i prosla pored kafea u kom su sedeli svaki dan. U isto vreme osetila je silnu milinu ugledavsi stolicu na kojoj je on sedeo, a onda u drugi mah, obuze je strasna praznina. Stolica je bila prazna, cafe je bio prazan, ulica je bila prazna dok se jedva probijala kroz gomilu turista. Sve je bilo prazno.
Nedostajao joj je. I sutradan, I prekosutra jos vise. Ponavljala je njihove razgovore, zapamtila je njegove gestove i uzrecice. Dogodilo se. Eva se probudila kao zena koja je godinama spavala, osecala je da se nanovo rodila i da hoce da voli i da hoce da mu to kaze i da hoce da ga vidi i da bude sa njim. Ludila je, a on je bio daleko. Nista se stvarno nije dogodilo medju njima, otisao je uz uctiv pozdrav i jos po koji savet kako da zivi sama. Sve sto je ostalo, bio je njegov broj mobilnog telefona koji joj je ostavio da mu posalje fotografije. Da, ona je napravila nekoliko snimaka i odmah ih je izradila. Slike i on na slikama. Ljubav. Ima li ista lepse i bolnije u tome? Sve pre je nestalo, postojalo je samo to osecanje i ona je zivela sa njim, mastala, ceznula, planirala da ga zove i ceka da dodje. Ali znala je koliko je to opasno. I rano. Ne za njih. Za ovu pricu. Eva je tek krenula i put je prazan, nema prepreka, ali ni znakova.
U isto vreme poceo je njen samacki zivot, bivsi muz i sin otisli su u S. i ona je ostala sama na moru, da radi i zivi. Iznajmila je mali stancic u centru HN preko puta Andriceve kuce i uzivala u samoci. Gazdarice, prijatelji i prijateljice, sve ono sto nije prezivela kao devojka. Procvetala je bas sad kad bi mogla poceti da vene. Ipak znala je da je na toj stazi znak opasnosti koji ne vidi jasno, ali ga oseca. Mozda zato sto bi to bilo prvi put, pa je opet tesko, ali inace sve joj je licilo na tesko iskusenje, na greh koji preti. Molila se i masturbirala. Satirala je i dusu i telo. Bila je zaljubljena. Posle toliko godina, srce joj se ispunilo. Pisala je pesme, skupljala macke, hranila ptice, kupovala knjige i kasete, sedela na klupi pored mora, isla u crkvu i kod prijateljice sa kojom je sve u tancine vise puta analizirala. Bila je sretna. Bila je podstanar, radila na odredjeno vreme, od svojih stvari osim torbe gardarobe imala je 1 kasetofon, 1-u grejalicu i 1 fotoaparat i trazila je da kupi 1 mobilni telefon. U sobi je imala 2 kreveta, 1 ormar i 1 prozor sa pogledom na more.
Pisala je na kolenima ili na krevetu u sobi kad bi bila kisa ili na klupi pored mora kad je bilo suncano. Nije se obazirala na zacudjene poglede prolaznika koji su je vidjali svaki dan na klupi kako pise. Jos jedna ludjakinja. Ona nije videla nikog. Negde duboko u njoj zivelo je nesto novo, toplo i lepo i tuzno. Nista nije postojalo osim toga. Trazila ga je i bezala. Zvala i najavljivala dolazak, pa odustajala. Vruce - hladno. Otkrila je svoje telo, ceznju i strast pred ogledalom i u krevetu. Zarko ga je zelela, zamisljala, uzivala i onda bi se malo opustila i zaspala. Cim bi se probudila, ljubav ju je ispunjavala, ali i plasila, osecala je da je to pogresno. Osecala je da je stala na ludi kamen, da je izgubila kompas, snaga te strasti pocela je da je plasi. Telefonski razgovori i priznanja. On se jos vise uplasio.
Isla je svake subote u gornju Savinu crkvu, a nedeljom u gornju. Molila je boga da je spasi.
-Dušo.
-Doći su, ali još nisam jak.
-Dodji. Jaka sam za oboje.
-Dušo.
