o pesmama

Takve pesme pišem

Trebalo bi da imam novog ljubavnika,
Ovog da se ratosiljam
Kao konzerve kojoj je istekao rok upotrebe.
Trebalo bi brza kola da vozim
Kroz prozor kosa da mi vijori
Kao kod kakve Rozamunde
Što na konju jezdi.
Takve pesme pišem.

Trebalo bi do podne da spavam,
Da se izležavam na prostranom krevetu
Kao poleglo žito po "majčici" zemlji.

Trebalo bi da ne marim za vreme;
Da ne kaskam, da ne žurim.
Da ispijam dan za danom, do dna - na iskap!
Noć po noć, kao cigaretu za cigaretom.
Pa, opuške - pod potpeticu!
Reči na žar. Vrućicu u pesme.
Takve pesme pišem.

Trebalo bi usku haljinu da nosim.
Ramena krznom da ogrćem.
Visoke štikle na noge da nazuvam.
Da se nafrakam i nakinđurim,
Kao božićna jelka -
Da me ne prepozna ni rođena majka.

Trebalo bi da sam vedra, nasmejana, zavodljiva.
Da pevam i plešem do tri izjutra.
Da sam svesna svojih ženskih draži
Kad mi nekakav pastuv priđe.
Takve pesme pišem.

Trebalo bi da me ne dotiču
Žaoke, bodlje, bumbara i osa.
Maramicom kao kap znoja sa čela
Da obrišem svaku boru, brigu.

Trebalo bi da imam dovoljno love
Za kiriju, porez i još pride.
Lova dobro dođe kad ponestane ostaloga.
Kad zature se poljupci, kad iscure reči.
S lovom mogu disati na kredit!

Trebalo bi telo svoje da sunčam
Na nekoj steni,
Daleko od dokova Sunovrata.
Trebalo bi iz zemlje Apatije
U zemlju Želja da emigriram.
Sve da želim ničeg da se ne odričem.
Trebalo bi u mirišljavoj peni da se kupam
Žilet veni da primičem.
Takve pesme pišem.

Ponavljanje scene

Kažem: da!
I klimam glavom.
Da, kažem
I klimam glavom.

Odgovaram
Na hiljadugodišnja pitanja

Čoveku
Koji sedi preko puta mene.

Odakle znam ovog čoveka?

Preljubnička balada

Nigde sam. S tobom sam.
Oponašam život. Još jednom. Još jednom.
Skinula sam haljinu. Srce sam ostavila na pragu.
Muškarci žele spremnu ženu
Koju mogu odmah posedovati, kaže Bodrijar.
Svaka šovinistička svinja dobije što zaslužuje,
Zar ne? Ti imaš mene sad,
Golu poput kokošije šije iż supermarketa.
Pa, hajde, otopi me. Stavi me na vatru.
Supica će biti jestiva.
Tanjir pun do ruba. Biće i "još" ako treba.
Srči me al' tako da ostanem cela. Smrtna sam
I ničija. Gorim kao indijski štapić.
Zasjam. Zamirišem. Zgasnem.
U svakoj reči - skinutom nebu. I u sebi.
Kao iz bivšeg života polje belih rada
Tako krhko slamam se,
Na suncem zastrtom podu,
Tu kraj otvoroneg prozora.
Haljine tvoje žene vise prazne
Kao strašila za ptice.
Nekoliko mene stalo bi u svaku od njih.
Mogla bih da zamahujem krilima kao slepi miš,
Ako koju obučem.
Mogla bih noću da udaram o prozore.
Dok kraj nje ležiš da ti se objavljujem.
Da ti udaram u srce. Da tučem kao Big Ben.
Umesto da suze puštam kroz prozore,
Da grgoljim niz oluke. Kao sad. Kao juče.

Između mojih stopala visi rastegnuto nebo
Izbledelo kao isprano rublje siromaha.
To me tera na plač. To ili nešto drugo.
"Kaži da me voliš. Kaži da me voliš" -
Mada znam, s tim se ne računa.
Al' treba mi vazduha.
Ljubav je kozja stazica.
Da se uzverem treba mi više od želje,
Nešto stvarnije. Režanj tvoga srca.
"Daj da te zagrizem. Daj da te zagrizem"
Tvoje srce nije Rajska jabuka,
Progledati neću.
Istina, mačje sam slepa.
A takve bacaju u vodu. U vodu,
U prvobitnu noć.

Hoću te sad. Sad je zauvek.
Sad se bližim gorko-slatkom plodu
Nevina poput neba, začeti neću -
Rodiću se iznova. Ružičasta. I besmrtna.
Ja biću prvorođena. Ti od moga rebra.
Moja je orfejska lira. Opevaću što hoću.
I zvuk svojih potpetica u odlasku
Iz tvoga života.

Radmila Lazić