pre svega kuhinja je naša nasušna potreba, a potom znatno više od toga: etnologija, obred, druženje, svečanost... kuhinja nas vezuje za zavičaj, porodicu i poreklo, donedavna je bila doslovce produžena pupčana vrpca s bakom i majkom, ona je kućno vaspitanje, ona je tradicija, pa i primitivna veronauka... verovali ili ne, slavili ili ne, svi pamtimo i volimo kuhinje detinjstva... kuhinje gladi... i tada i kasnije za vreme rata kad smo mnogi zaista gladovali, skupljali šumske plodove, brali divlje voćke i koprive, vasršnje šareno jaje koje je skoro svako dete moglo da dobije na dar ili da samo ima i da drugom, bilo nasveća slast i čast...
posle rata sam živela u crnogorskom primorju, baš tada sam čitajuci Darelov ' Aleksandriski kvartet' jos više zavolela sredozemno, mediteransko podneblje, sa svim njegovim obeležjima, načinom života, samovanjem na otocima, ribarskim životom, jelom i pićem... ribom, kozjim sirom i vinom...
evo, o5 se vraćam tim sećanjima i ugodjajima grčkih otoka... kuhinja je zemlja, kuhinja su ljudi, kuhinja su žuljevi, kuhinja je siromaštvo i bogatstvo tela i duha... kuhinja je biblija, a ako je verovati toj knjizi svih knjiga, onda se naša kuhinja temelji na biblijskom zakonu: hleb, vino i maslinovo ulje, apsolutno trojstvo mediteranskog kulinarstva... ali, sledeći Bibliju tu je i riba, smokva, narandza... takvu kuhinju prepoznaje samo naše nepce, zato mi koji to znamo imamo božji zadatak - preneti je dalje... i danas volim jednostavnu kuhinju, jasnih i poznatih ukusa i dok su pizza i hamburger već pobedili s globalizacijom, mi trebamo biti, pokret otpora...
ko je odhranjen na prirodnoj 'siromašnoj' kuhinji lako prepozna šta je danas dobro ili loše uopšte, pa i u ishrani... samo pazite na vreme... riba ima 24 ukusa... svaki sat nakon što je ulovljena, ima ukus manje, dakle, nakon jednog dana je - bezukusna, nadam se i da znate i da se riba ne pere slatkom vodom, vec umakom od maslinova ulja, belog luka, limuna, soli i peršuna... no, to koristimo samo kad riba nije sveža... nažalost, većina nas je ima samo zaledjenu ili u konzervi, bolje išta nego ništa, čitajte Darela i sanjajte... možda se snovi i ostvare...
mašti i siromaštvu ništa nije ravno... setite se samo filmskog režisera Roberta Benigni-ja kada je dobivao Oskar za film 'Život je lep', uskliknuo je: Hvala mama, hvala tata, za to što smo bili siromašni!
Filme 'A Vida é Bela' de 1997 do realizador Roberto Begnini, com a participação dos actores Roberto Begnini, Nicoletta Braschi, Giorgio Cantarini, Giustino Durano e Marisa Paredes.
