o povratku

Dok je te subote ritualno ispijala svoju prvu jutarnju kafu u krevetu i pisala, Eva se pomolila, protegla i pogledala svoje noge. Jos su lepe, samo se veliki prst na desnoj nozi zuti od rinarola koji jos uvek povremeno privija, kad se umori i noge nateknu. Vec je treca godina kako je poceo da boli, a onda i otpada nokat na tom prstu, sad kad je to ipak proslo, plasi se infekcije i da se ta muka ne bi slucajno ponovila. Ne zna kako ni zasto je pre te tri godine po povratku u svoj nekadasnji grad, pri prvoj setnji centrom pala, povredila nogu i stala. Stala i bukvalno sa svim svojim borbama, zeljama i snovima. Sve je postalo drukcije, u ludom ritmu prelaznih godina niko i nista je ne bi zaustavilo, da nije bilo tog nokta. To tiho kuckanje u uglu nokta koje je pretilo kao da nesto opet trune u njemu, bilo joj je smetnja i opomena kad bi god htela jace da korakne i uradi bilo sta kao nekad.
Juce je Eva otplakala posle duzeg vremena. Kazu, lavice ne placu. I to lavice u podznaku vage, one su jake i ne predaju se. Da li je plac predaja? Ne zna, cudi se i sama, ali se ne otima, treba plakati, zasto ce nam suze ako ih ne trosimo? Jutros joj na ovu pomisao usta napravise blazen osmejak, a juce, sinoc i nocas njena ojadjenost je bila tolika da je mislila da nece izdrzati, da nista nema smisla i da ce se predati. Kome? Nikome. Ali ta predaja bi ipak bila kraj, ne ustati iz kreveta posle kafe, ne otici na posao, ne zvati dete, sve bi to bilo okoncavanje neceg sto su drugi smatrali pravim zivotom. Eva je vec zivela drugi zivot, a da mozda i nije bila svesna. Sve sto joj se dogadjalo bilo je uduplano, kriza na krizu. Dusa devojcice se cepala u telu zrele zene. Drmali su je hormoni, znojila se, drhtala, plakala i smejala se. I razvod kao formalan kraj necega sto je davno nestalo.
Sama. Napokon sama.
Uvek je bila sama u dusi, ali fizicki nikad. Okovi: roditelji, muz, dete. Sve je vreme otklonilo, ostala je na cistini. Trebalo je praviti nove seme sa dosta starog u sebi. Kako? E, i zato je u krizi, sto ne zna i sto jos nije uhvatila taj drugi voz sto ce je dalje voziti, ali i dovuci na poslednju stanicu.
Eva je oduvek bila san mnogih muskaraca, lepa, zgodna i pametna. Posebno senzibilna, nedodirljiva, strasna pesnicka dusa. Rano uhvacena u mrezu braka. Sazalila se sto je neko ludacki voleo i radio sebi o glavi ako je izgubi i udala se.
Nista nije znala ni o ljubavi, ni braku, ni seksu. Bile su to godine mucenja i ucenja. I deca su rodila dete.
Eva je po prvi put bila sretna. Njenu neznu dusu koja je ceznula za neostvarenim ljubavima, ispunila je ljubav prema sinu koga je volela vise od ijednog muskarca u zivotu. U to je potrosila sve preostale godine mladog i rane godine zrelog doba. A onda je prokleti rat (o njemu Eva nece pisati kao muskarci pisci - mesto, vreme, politicka zbivanja i uzroci rata). Rat je rat. Odneo je sve, ali i lazi. Suocila se sa zivotom i otkrila da sve sto je izgubila, bila je laz. Pocela je da pise. Kopala je po secanjima, trazila razloge svojih promasaja i poraza. Evo i sad ovo sto pise, ona jednostavno ne moze da odlepi od secanja. A morace.

Ovde ce stati. Prva glava nije epilog i pocece negde drugo, a zabranice sebi retrospekcije. Ucim je da pise, nju koja ne ispusta pero iz ruke. Mora da pise iz drugog ugla, ne sme da jauce, ni da se ispoveda. Toga je bilo dosta. Hajde Evo, nacni svoju pricu na nekom drugom cosku. Zasto si stala? Boli te prst na nozi?
Nema vracanja, nema linija.