Roses by Peter Ciccariello, Providence, RI, USA
Drvo života - središte svemira
Bio je prvi maj! Srbija je pala u nesvest kao i za Novu godinu, Božić, vreme slava u decembru i januaru. Danima je Beograd bio van sebe, to jest, ljudi su se razmileli po obalama mora, selima, bogtepita gde. Mnogi su spojili dva vikenda, uzeli lanjske i buduće odmore, otišli nekud, ili se samo zavukli u svoje kuće jer slavlja, zapravo, nije ni bilo. Sistem u državi se promenio, ako ne pre a ono petog oktobra, svakako! Komunizam je odsvirao svoje, zavaravamo se mi, a ljudima je ostalo ubeđenje da je Prvi maj bio komunistički praznik! Praznik radnog naroda! Živeo Prvi maj!
Koga to danas zanima? Sad su tajkuni u modi. Privatna svojina traži zakone koji bi je štitili… Želimo i mi da postanemo deo Evrope, kao da to dosad nismo bili, ali pravila se menjaju, nije dovoljno da živimo na ovom tlu, moramo se dokazati, da bi nas primili u svoje redove, "unije"…
Ove godine nije bilo Prvomajske parade, ni majskog uranka, parola o vladaru koga obožavamo, kojoj ideologiji pripadamo… Sećam se, za vreme komunizma, prvomajski praznici su bili obaveza, nametnuto slavlje. Meteorolozi su morali da daju lažne, lepe vremenske prognoze, kako narod ne bi ustuknuo od parade. Tako je nekad bilo, sve je moralo biti pozitivno, ni kiša nije smela da pada, bar ne najavljeno, u najavama se predviđalo sunčano vreme, da bi narodne mase izašle na ulice da veličaju praznik, tako se zataškavalo da je to prinuda, brojem učesnika, što je veći bio taj broj, praznik je bio veličanstveniji.
U dvadesetom veku na ovoj polutki zemljine kugle, iza "gvozdene zavese", narodne mase su se upotrebljavale, predstavljale kao sila koja zahteva, čija se volja poštuje!
A morali smo na paradu, bilo je domaćih posmatrača, doušnika koji bi referisali ako se ne pojavimo. Znalo se koga treba kazniti, ko nije sa nama - on je protiv nas!
Nisu samo meteorolozi morali da lažu, mislim da pravu istinu, na primer, o Černobilju ni sada ne znamo i o mnogo čemu još… Istorija se ne piše onda kad se stvara već kad nestanu svedoci. Ksenofont, grčki filosof, je pisao još u drugom veku pre naše ere, da istoriju pišu pobednici da bi sebe veličali, dakle nje i nema. A srpski narod veli; ko je jači - taj okači!
Od kada ljudi slave 1. maj?
Stari je to praznik, ljudi su ga slavili i u vremenu pre Hrista. U novija vremena su ga političari prisvojili a nekada su ga slavili kao Dan proleća. Toga dana kitili su majsko drvo, koje je trebalo da predskazuje bogat rod, dobru godinu. Na vrh, zelenim granama, šarenim trakama okićenog drveta, bi okačili šunku ili flašu vina, a mladići bi se peli gore da skinu plen. Postojala je i šala, da umesto vina u flašu sipaju vodu obojenu alevom paprikom, a da spretni mladić ne bude suviše razočaran kad bi video da je prevaren, dobio bi čašu pravog vina.
Majsko drvo je predstavljalo središte svemira.
Mlečni put se najbolje vidi sa planete Zemlje prvoga maja, to su mnogi narodi znali i pre Hrista, zato je prvi maj bio praznik. Majsko drvo je tog dana simbolično delio Mlečni put na levu i desnu stranu, nalazilo se tačno na sredini našeg sazvežđa i svaka grana na njoj je predstavljala po jednu planetu. To je bilo majsko drvo!
Toga dana je stizala poruka sa Sunca, svetlost Mlečnog puta bila je najsjajnija, živa formacija zvezda koja je život usmeravala. Stizala je poruka budućnosti - koja nije razdvajala svet, ona je bila upućena svim živim bićima na planeti, nije to bio samo praznik radnog naroda! Nije to bilo tako jednostavno, već je bilo uzvišeno, sveobuhvatno - voda, vatra, vazduh, zemlja - četiri elementa a toga dana je pridružen i peti: drvo - života. To majsko drvo - drvo života!
Čula sam i ranije za drvo života, taj motiv se javlja u mnogim umetnostima, ima ga u starim knjigama, ali do danas nisam znala da mu je koren baš u prazniku Prvog maja. Tu leži odgovor zašto smo mi ljudi na planeti Zemlji? Odgovor je jednostavan: Tu smo - da negde imamo dom. Ne može ceo svemir da bude naš dom. A većina nas nije slavila Prvi maj, jer su vremena uprljala svetlost te slave i eto, da nema intreneta, gde postoji silesija obaveštenja o svemu, ja ne bih znala šta sam propustila.
Politika vođena žestokom ideologijom uništava slave, zemlje i ljude. Nema ideologije kome svi možemo da se divimo, pogotovo ako ona želi da prodre i u naše lične živote. Ta snaga koja je mahala zastavama, tražeći unutarnje i spoljne neprijatelje, radila je i o svojoj glavi.
Istini za volju, moram reći i to, da ništa nije tako crno kao što jeste, jer jednog davnog Prvog maja, mrzovoljno sam otišla na paradu, zebla i marširala pred tribinom Savezne Skupštine gde nas je i drug Tito lično posmatrao, tapšao je on nama, mahali smo mi njemu, potom nošeni ogromnom masom učesnika, dospeli do Ade Ciganlije koja, uzgred, tada nije bila ni nalik na ovu današnju, tek su bile u toku čuvene omladinske, radne akcije, tamo nas je uhvatio pljusak. Hvatajući zaklon od iznenadnog, nenajavljenog nevremena, našla sam se u zagrljaju jednog lepog mladića i stekla prvu ljubav, jer mladost je kao voda, uvek nađe pukotinu da dostigne svoje prirodno stanje.
Doviđenja, dogodine – do Prvog maja, da osmotrimo središte sveta!
Eva Ras
Front Hall by Eleanor Blair, Gainesville, FL, USA
More za radnike
Dok se u tvojim stihovima dosađuju reči
beznadežne i na smrt osuđene,
ovo je more poema koja se ne ustručava.
Njene su metafore plovne, opasne,
urnebesne i umiljate, sasvim fotogenične.
Možda bi ti ukrao njihovu so i učinio ih
bljutavim
ali pred morem ti si nedostojan.
More samo sebe opeva, bezobrazno i slobodno
rimuje se čime god stigne,
iako nevično srodnosti zbog svoje nadarenosti.
Njegove su dubine mudrije
od svih tvojih aforizama.
More voli ribare koji ga potkradaju puni
ljubavi
i mornare koji koriste opasnosti što im pruža
dok ne zalutaju i posle.
More ne voli one koji mu se udvaraju
kao svojoj vlastitoj mudrosti sporo i oprezno.
More, ako voli, voli radnike na odmoru
koji tri noći ne spavaju dok dođu do mora;
a kad dođu, kažu: "lepo je naše more",
požure da pocrne i da se vrate kućama.
Branko Miljković
