Treba znati piti kafu. A to znači umeti usporiti život, pustiti vreme da prolazi, ispijati nju i ona tebe, probuditi se, isplanirati rad i red za taj dan. Sesti, zadimiti ko jos i puši, ja ne odavno, ali taj uzajamini ćeif je tek pravi ćeif, srknuti malo crnog napitka i preko ruba šolje gledati svet kako promiče i eventualno u mobilni telefon ako je zazvonio ili buljiti u ekran kompjutera ( kao nekad u svesku koju sam zvala kafeni dnevnik ) ako ste kući zaštićeni od svega, potpuno predani sebi i kafi. Ne misliti ni na šta. A to nije nimalo lako, i toga je sve manje. Da, danas se prva kafa najčešće pije u samoći, a nekad se išlo na kafu u komšiluk ili kod familije. Nekad se kafa pržila u šišu ili rerni i mljela ručnim mlinom, danas se kupuje najčešće već i pržena i mljevena.
Pričalo se... kada prvi put popijete kafu sa roditeljima – to znači da ste odrasli. Kada prvi put popijete kafu sa decom – to znači da više niste mladi.
20 dana (toliko je bilo kesica zelenog čaja u kutiji) ne pijem kafu posle 30 godina. Zamenila sam je zelenim čajem. Ok je, glava me ne boli. Da li je ovo zbogom kafi? Možda, nikad se ne zna, ali zaslužila je lep govor u svakom slučaju... šta sam sve radila uz nju, pisala, smišljala, koliko je dana počelo sa njom, nisam je nikad pila puno, ali ona prva, prava je bila baš prava.
A pravila sam je pravo...
Joahn Sebastijan Bah je jednu svoju kantatu posvetio kafi. Pravoj, turskoj kafi. Može li se zamisliti da neko posveti bilo šta nes ili filter kafi? Ne može. Prava kafa je – turska kafa (tako je mi zovemo iako kažu da Turci ne piju kafu, nego čaj). Sve ostalo su surogati kojima ne treba ni kult, ni ćeif, ni usporavanje, ni poseban obred ispijanja. Baš zato su tursku kafu izbacili iz kafana, kafea, kafića i kafedžinica 20-vekovne instant tekovine, koje se brzo pripremaju i još brže ispijaju. Sve expres i na ex. Kada se prava kafa i služi negde, ona se sve redje servira sa kockom šećera ili rahat-lokumom na čačkalici. I nikad nije skuvana kako Bog zapoveda.
A on zapoveda da se kuva otprilike ovako: ja prokuvam vodu u šerpici, za to vreme naspem kasičicu kave u džezvu i prelijem ključalom vodom, promešam. Kad baci ključ, skinem sa ringle, dolijem jos vode i sipam u svoju omiljenu šolju srednje velicine.
Otprilike, jer se kafa u džezvi pre zasipanja vodom malo stavi na vatru, zato se i kaže: 'ispeći kahvu', a postoji osim ručnog mlina i još stariji način usitnjavanja kafe, tucanje u stupi. Ispečena kafa se obavezno pije iz fildžana uz kocku šećera i rahat-lokum. Takva kafa se mogla u Sarajevu pre rata popiti samo u jednoj kahfedzinici na Vratniku, mislim da je obnovljena i da i sad radi.
Od januara kad sam započela dijetu, izbacila sam kašičicu šećera, kao sto sam davno izbacila i cigarete... valjda je to bio moj dugi put odvikavanja od kafe. Ne fali mi kafa, fali mi kafenisanje, sad o-čajavam, a Bosna nije Engleska, niti je ujutro 5 sati.
