o5 o evi

Ovde, u sestoj glavi, sad kad je sve prepricala, Eva bi zelela da masta, da sve zaboravi, osim onoga koga voli, a ljubi ga druga zena. Ona bi da ga u ovoj knjizi obljubi bez mere i granica, da bude njen i ona njegova, da se ostvari njena zivotna ljubav, da nije uzalud zivela. Jer njena dusa trune, ona place, zeli ga i ceka. A godine? Kucaju. Kasno je. Ona zna da je kasno za njih. Neka se ozenio, neka i on prodje taj krug, brak, zena, deca...
Ona se pak nada bar jednom poljupcu bilo kad i ceka rec, sivo-rozu.



Dok ceka, da mu ne smeta, da sebe ne ponizava, ne unistava, Eva je odlucila da pise.
Jos ne zna o cemu? Ali mora iz nje suknuti vulkan i prosuti lavu koja ce sve spaliti.
Sve sto zeli moze ovde i i reci i uciniti. I on i ona. Da li ce mu se svetiti? Ili ne? Moze sve? Zna to, tako su nastale sve knjige. Ipak, nista ne planira. I knjige su kao pravi zivot. Dogode se. Pa kako bude ovaj put.
Gorak osmeh joj zatitra na gornjoj usni kad je ispila zadnji gutljaj svoje jutarnje kafe. Toz, namrsti se. Proguta gorcinu i pomisli: Dogodice se nesto drugo, a sve drugo je bolje. Srce joj zaigra. Ruka sa olovkom se zgrci, utrnula od pisanja. Ispruzi prste, podize glavu i pogleda negde daleko i cu svoj drugi glas:
Evo Eve, spremna je za pricu.