Malo pisanja uz zeleni japanski caj i engleski dorucak (6 puta sedmicno: 3 puta omlet - jaje sa pavlakom na maslinovom ulju i 3 puta sendvic od crnog hleba, sira i pilecih prsa i 1 put casa soka, to jest ponedeljkom je i dalje vocni dan)...
A pisati o sebi, nije ni tesko, ni lako, ja to radim lako i bolno godinama, izgubim nekad korak, pa se okrenem unazad da vidim sta je to bilo da se ne zaboravi, te mrve moga zivota, da li vrede ili ne, nevazno je, ja slazem svoju slagalicu, svoju kulu od karata, ne bojim se hocu li je sloziti, hoce li karte pasti, svega je toga vec bilo, ali nikakvo iskustvo nije me zaustavilo, to je tako, takva sam, sklupljam jedinu ostavstinu koju imam i ne znam kome da je dam, mozda ostane na netu, kao nekad imanje detetu, imanja vise nisu sto su nekad bila, to kazem ja, drugi ne, ali nikad me nije bilo briga sta drugi misle, pa i kazu, ako to i znaju, svo-ja bila, svoja sam i bicu. Vec su 2 godine od mamine smrti i 14 od tatine, u avgustu su otisli, par dana pre dana kojeg su me rodili, ostala sam tako drugi put iza njih, ono pola deteta sto bese ostalo posle rata, vec 2 godine leti bez sveza, obaveza, nikad ne zaboravlja, ali malo javlja jer sad sam ja ta koja ceka prozivku, to osecanje vezano za njih je jedina moja proslost, sve drugo je danas i sutra.
Tako je proslo kratko, toplo leto, dugo cekano, utroseno na ex i u slast, u novim oblicima i osmesima, na raznim mestima, na istok, pa na zapad, pa nazad u bazu, proputovanje mestom prebivalista, koje se menja i trazi nove uglove gledanja, tu je i novi foto-objektiv na mobilnom aparatu, tako da je kao nekad pravljen poznati scenario, od ogledala do blica i usput susret sa puno lica, planovi su se zidali i rusili jer je to kratko leto dovoljno samo za zelje koje treba spremiti za zimnicu i zimski san, a u prolece otpecatiti tegle da se krene na vreme...
Sto se tice interneta i svega na netu, pa i bloga, sve je bilo na odmoru, na tv-u su bili dobri filmovi u vecerima kad sam ostajala kuci, uzivala sam i u letnjem izobilju voca i povrca, pa se zdrava ishrana sasvim spontano produzila i na leto, cak i u gostima naslo se ono sto se jede, a ono sto ne, ne iskusava me, a sve pod kontrolom, vaga ne laze.
Da, sve bi bilo lepo i dobro da nisam u dusi jednako nemirna kao sto sam uvek bila, kraj septembra i oktobar, prve magle, slaba cirkulacija, oblacenje, uvlacenje i povlacenje u bunker i tunel je bolan dok se opet ne naviknem, da naviknucu se, nije prvi put, toliko sam takvih krugova okrenula, ali sad su krugovi duzi i tezi, a osecaj da ih nema bezbroj, unosi blagu jezu odbrojavanja, telo izdaje, popravke su koprcanje i uteha, a duh je olaksanje i bolovanje, kako ce i koliko moja mlada dusa dalje, sta mi ostaje?
Ono sto i pre, imam je, ima me, umetnost koja ne zna za granice i razlike, u njoj sam se prepoznala, u njoj sam plivala i tonula, skrivala i otkrivala sebe i druge, to je ono sto mi je bog dao na dar, kad nemam reci, kradem tudje, jer sta cu ja novo reci, sta mogu osim ponavljati uvek isto na razne nacine... mozda, uvek postoji mozda, pocnem i brze tipkati i brzina pomogne duhu da se usklade i pocnu stvarati neku harmoniju, a masta se razbukta kao kad vezem po papiru, to bi bili planovi za blog, ovo sto je blog sada su one mrve koje skupljam kao sto sam nekad skupljala salvete i razglednice, pa ih razgledam i razlistavam, malo menjam, malo ostavljam kao za zimnicu, umesto ajvara i tursije...
Bez kraja put
Na njemu, sam
I dalje hocu da znam
Gde vodi san
U kakav dan
I dalje hocu da znam
Tragovi proslosti u meni
U noci bez jutra
Zbog niskog neba povijam glavu
Avet slobode iz balkanskih suma
Na vratima raja savijam krila
Bog i prosjak od rata do rata
Van Gogh
