traganja

mod kako znam za sebe sve me interesuje, mnogo toga sam pocinjala, a nisam istrajala, uvijek prelazeci na nesto drugo, cak ni pisanje koje je moja najveca ljubav i preokupacija nikad nisam finalizirala, objavila sam nekoliko pjesama po nekim casopisima i to je sve, a imam hiljade pjesama i roman i dnevnik od 3 hiljade stranica, ali to stoji, pocnem da slikam, pa fotografisem, pa istrazujem ishranu, isprobavam mikrobiotiku i vegeterijanstvo, pa vezem, pa kuham, pa opet pisem i tako stalno...
posvecenost je nesto sto samo rijetki mogu i uspiju... ovo sto ja cinim nazvala bih traganjem... na slikarskim stazama jedan od nezaobilaznih je Džekson Polok, veliki američki slikar koji je stvorio svoja najzanačajnija djela kao apstraktni ekspresionista. Njegov opus imao je snažan uticaj na modernu umjetnost 20. vijeka, a njegova slika "No.5" iz 1948. novembra 2006. prodata je za 140 miliona dolara i time postala najskuplja slika svih vremena.



Povremeno slikam, strasno, kao i sto pisem, kad sam u toj fazi, sanjam pokrete rukom i kistom... najvece uzivanje u slikanju je u potpunom zaustavljanju vremena, sve stane i prestane da postoji, osim tebe i platna i boje koja se opire da se na platno stavi osim na tacno odredjeno mesto koje je njoj poznato ali tebi nije dok ga ne nadjes i onda shvatis da si propustio sva tri obroka i da je vec prosla ponoc a poceo si pre pet minuta... nekad naslikam i dve za noc, miris ulja me opija...
ni suncokretovo, ni sojino, ni maslinovo, vec laneno pomesano sa bojama... secam se kad je predratni prijatelj, slikar, dolazio u nasu kucu i na moju molbu mi davao savete kako se radi sa uljem, na cem i kako se slika, secam se i kad je prvi put dosao da vidi prve radove, gledao je i dugo cutao, onda je neke delove slike izdvajao kao da ih secira, kao ,"ovo je neponovljivo" i slicno, ali nije rekao da ne vredi, naprotiv rece: tolikim akademskim slikarima ne vredi ni delic slike... osmeh i idemo dalje... jurnjava po galerijama, prodavnicama slikarskog pribora, knjizarama, izlozbama i radnjama za uokvirivanje slika, ostatak dana provodila sam na terasi, leti slikajuci, a zimi nadgledajuci da li se boja osusila, zimi bih slikala nocu na stolu u kuhinji, a tek zavrsenu sliku bih izlozila na tv-prijemnik i danima je posmatrala... od tih 40-tak slika ostale su 3, poklonjene, pa vracene, (sve sto das drugom, vraca se tebi) ostale su izgorele u stanu u avgustu 1992. ali neke 'imam' na fotografijama koje su nekim cudom jedino sve to prezivele...
secam se jednog dana, te 1990. godine da sam usla u jednu od dve velike knjizare u centru grada, trazila sam knjige o slikarima i slikarstvu i tako je u moje ruke dosla monografija Marka Stupara, prekrasna knjiga, odmah sam se zaljubila u nju, kupila je i pozurila kuci da uzivam razgledajuci je... Pariz, ulje, neki novi imprezionizam sva cula mi je zaneo i kao sto sam posle citanja, pisala, sad sam posle gledanja slikala...
uvek sam volela ulje na platnu... Henri Matisse, njegov kolorit, boje i oblici bili su mi najdrazi... od nasih slikara imao je to nesto Milan Konjovic, a tada im se pridruzio za mene do tad nepoznat, nas parizanin, Marko Stupar.


Spacious Red Interior
Henri Matisse


Atelje
Milan Konjovic


Intérieur
Marko Stupar

svako svoju karmu nosi
ja tu nemam što da dam
osim da se ne zanosim
neučinjenim djelima

zato oni koji misle
cijene riječi gospodnje
al' kopija nije original
niti sredstvo najbolje

kuda idu ljudske snage
kamo bježe guzice
ako si u kremenadli
nisi za kobasice

Azra