Od pocetka i najvise pisem poeziju, pisem kad moram da pisem. Zapisujem kao da mi neko diktira. Ne pisem na zadate teme, zato mi pesme nemaju naslova, ponekad ga naknadno izvucem iz reci koje sam napisala. Ne brisem, ne menjam, drugacije ne znam i ne mogu, valjda sam to ja, valjda je to moj stil.
Slicno pisem i prozu. Ipak imam dileme oko onog JA i ON/ONA i ne samo dileme, nego i probleme... pocnem da pisem u trecem licu, pa predjem u prvo, nekad menjam, nekad se kao pisac ukljucim u tekst i to kazem... na pocetku imam i onaj poznati problem: kako poceti? Poslije sve krene samo od sebe, skoro da ne stizem da zapisem tok dogadjaja, misli i reci koje naviru... tece to tako kao reka, ali kad stane, kao da reka presahne, mucim se kako da zavrsim, pitam se je li to kraj ili opet pocetak?
isplivas iz svakog
predaha
prekida
prelaza
pomaka
poraza
i kao da nikad nisi tonuo
a tonuli smo i zajedno
eto znaj ti nisi potonuo
samo sam te sakrila od same sebe
da ne potonem
svi moji tekstovi su delo papira i olovke... kompjuter je novina, ukljucila sam ga u svoj rad i svoja interesovanja, nekad nesto improvizujem i kuckanjem po tastaturi, ali pisanje i dalje ostaje ovisno o papiru i olovci...
"ritual" ili jedini nacin da uhvatim samu sebe...
sta bih bez kompjutera, znam da bi bilo lakse odmah u njega kuckati, ovako prekucavanje je naporno, a i oduzima vreme za stvaranje, mozda i zato i nisam objavila skoro nista od mnogo napisanog...
"Koliko je puta svaki pisac zapitao sebe: šta li će reći moja majka kad ovo pročita? Šta će kazati moja žena? Ili moja ćerka? Moji prijatelji? Šta će, uostalom, reći svet?
Koliko je puta svaki pisac zapitao sebe: šta će o ovom što sam napisao reći ovaj ili onaj? Šta će misliti ovi ili oni krugovi?
I koliko puta nije napisao to što je hteo, i koliko puta, uprkos svemu, ipak napisao, a potom, uprkos tome, izbrisao?
U samotnim i mutnim časovima noćnog obračuna, odgovor je uvek: i ono što je ostalo, dovoljno me izražava." Borislav Pekic: Autocenzura
gotovo
citam
pa pisem
pisem
pa citam
izmedju radim razne stvari
ne volim biografije
ni autobiografije
bojim se gresaka
ne volim da ih ispravljam
tako je razamunda nastala
umesto rozamunde
gotovo
kad pocnem da pisem
buljim u belo
nikad ne znam sta cu napisati
ne brisem
ne menjam
gotovo
na greskama se uci
svakog trena pisem nesto drugo o sebi
ako sam to ja
nikad se ne zna
pisem vertikalno
kao silvija plat
strasno skrecem
nadole
kao da su dole odgovori
nalazim nova pitanja
gresim
ali ne brisem
gotovo
2010.
