Zdrava ishrana i zastareli obicaji!?
Ipak se spremam, danas ne dremam... skupljam se ja, skupljam parcice leta, preostale zrake sunca, setam suncanom stranom ulice, kupim lepe reci, mislim na drage ljude... od toga cu da prezimim, spremam komadice secanja, papirice za pisma poznatim i nepoznatim sa i bez postanske marke, eva me zaokuplja od net.pocetka, mozda i pre, ne znam, moj prvi nick na chatu bio je eva, mozda i slucajno, mozda i ne, junakinja mog prvog romana je eva, na blogu sam pisala o piscima i slikarima, eva je uz smokvu odmah nasla svoje mesto, evu sam zapamtila po prici kako se udala u farmericama za slavnog rasa i po prvom romanu koji sam kao i Hazarski recnik zapazila pre rata u jednoj samouslizi i odmah kupila, bila sam fascinirana naslovom: Nemoj da grakces za mnom na stepenistu da sam najlepsi.
Tako je pocelo, tako sam srela Evu, tako je i danas kada je branim na farmi kao dete bez igde ikoga, i nije daleko od istine da cak i ono malo nas koji je volimo i bez licemerja stojimo iza nje.
Juce me fascinirao odlomak iz romana S Evom u raj... prepoznavala sam mnogo toga, a posebno traganje za sitnicima kao sto je onaj komadic mermera koji je ostao majstorima koji su ga ugradjivali u hram Svetog Save na Vracaru...
Svi sveci, Bog i sve vere sveta navracaju, kad hoce i obitavaju u Hramu, zato se i oblace belim mermerom, to je njihova kuca, njima posvecena ako oni i nisu uvek unutra, ali park je zivi deo zivog zivota u kojem vrvi od ateista. Danas sam se prvi put pela i stepenicama koje vode u hram. Videla sam unutra ljude i pomislila sam da i ja uđem, ali sam se plasila. Sve sam obilazila, nadala se da cu ugledati malo
parce belog mermera, koje je otpalo dok su oblagali ogromne zidine.
Međutim, kisa je cudesna, stiropor i beli mermer su, kad je sunčan dan, istovetni; oko ih vrlo tesko razlikuje, a ruka lako jer je stiropor lak, a kamen tezak! Danas posto je kisa lila, stiropor pokisao, jasno se videlo da nije mermer. Svuda je bio rasut u vecim i manjim komadima, a ja sam zelela da nađem malo parce mermera, da ga mogu staviti u dzep. U casu kad sam vec odustala i posla prema juznom ulazu Hrama, gde su radnici tovarili daske na kamion, videh da tamo ne mogu da prođem, onda sam mislila da li da kroz blato odem do Narodne biblioteke, da kroz blatnjavi park izađem na Branicevsku ulicu, ali nisam... Odustala sam da bas toliko gacam po blatu, okrenula sam se prema Svetosavskoj crkvi, tamo je troje ljudi stajalo pred vratima i cinilo se da mene posmatraju. U tom casu sam primetila, ne malo ali ni preveliko parce belog mermera na stepeniku a jedan radnik je pristizao iz pravca crkve. Zaklonila sam se kisobranom da me ne bi prepoznao mada, bilo bi mu tesko da me prepozna, ali ima takvih obozavalaca koji me prepoznaju i kad se uvijem kao bule u marame, da mi samo oci vire. Kako me pogledaju takvu, ipak znaju da sam to ja! To me je oduvek cudilo gde je granica prepoznatljivosti dragih bica. Sebe ne bih prepoznala a oni namah znaju da sam to bas ja. Zaklonila sam se kisobranom, jer nisam mogla znati da li je radnik jedan od mojih vatrenih obozavalaca koji ce me mimo svega zaskociti pitanjima i svojim odusevljenjem sto me je sreo. Jedva sam cekala da zađe u Hram. Kad je prosao kraj mene, sagla sam se i uzela parce trouglastog mermera izduzenog oblika, petnaestak santimetara u duzini i – sest do jedan u sirini, s tim da je pomalo nepravilnog oblika da nije savrseni trougao, ugao je skenjan da ne ide u tacku. Uzela sam ga i strpala sa svim blatom u dzep moje vetrovke.
To je moj Hram. Moja kuća...
P.S. E, da, na farmi spremaju zimnicu...
