Voćni google rodjendan

nocas je kisa pala
kao onda
a jutros sunce zasjalo
kao onda
davno sam sve reci ukrala
i prekrala
pa sad cutim

a tada iz sume na rubu
reci ne cuh ljudske
no s brega prvo krik
pa plac iz doline
i potekose neke nove
i meke
a saptahu ih lisce i kapi
daleke
pricaj mi mama o5
slusaj mila o5

ponedeljak bese kao danas


k'o da si izasla cela
iz kore drveta moga


da budes sveza i mlada i puna zivota
kao vesela i divlja decja igra
da budes sveza i bistra kao voda
i bestelesno vitka poput tigra
da obnavljas se bezbrojno kao ikra
da narav smrtnu nikad ne odas
da budes i ziva i mitska cigra
da znadnes sta je potpuna lepota
i budes vecno mlada kao ja
to bi mama htela da ti da

da kad te sretne neka stara zena
sto ipak nesto od starosti ceka
pozeli biti o5 jednom mlada
pozeli biti lepa kao nekad
kao ja
sto htejuc da se k'o devojka nosi
crveno lisce zamrsi u kosi


*ponedeljak je vocni dan
**danas je mojoj Sonji - Kristini i Googlu rodjendan
***pravu tortu pojele smo juce, a danas cemo virtualni san
27.9. Vozviženje Časnog Krsta - Krstovdan

Rodni breg

Na peskovitoj padini nišu se tuje
Pod njima bujni mravinjaci
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze
A koji put, kad dunu oluje
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva
Svetačkih i bosih nogu?

Rade Drainac

~nista nije slucajno~

Susreti na internetu

poprilicno sam zapustio svoj spejs i retko svracam u ovaj prostor. dani i noci kruze i kruze i ponekad mi se cini kao da je to jedan te isti dan koji se okrece oko nekog svog centra a ponekad mi se cini da se taj centar urusava i da moze da mi se desi da se dan i noc prostru u vremenu i prestanu da budu dan i noc i postanu... nesto o cemu ne umem ni da mislim... uglavnom sam na fejsbuku i tamo stavljam fotografije koje radim. lutam i lutam i pokusavam da uhvatim lepe kadrove, sve vise se pitam cemu to lutanje, zasto ta potreba za pravljenjem lepih kadrova. pitam se a znam da ne umem da odgovorim.
ako zalutas na onaj fejsbuk prostor - eto tamo su fotografije koje pravim
budi samo dobro i uzivaj u svim lepim bojama i mirisama ove mlade jeseni 23.9.2010.

cao dragi ponty
drago mi je da si se javio
znam da se neke adrese zaboravljaju
nisam ni ja ovde cesto
myspace je nekim cudom probio led na netu
a onda se sve o5 cudom za_mrzlo
ljudi su otisli
a ja sam istrazivac
i uvek idem dalje
ali me facebook od pojave nije privlacio
tako da sam ga pre_skocila
ustvari posle svega
usamila sam se na svom blogu
takva faza
i ja zeleni caj od maja pijem umesto kafe
setim te se nekad
iskreno
e
bd
25.9.2010.

umorna i gladna
jedem i citam na kompu
ovo sto si napisao moram prevesti na engleski
u svakom slucaju ce biti na blogu
deluje i kao pesma
a inace je smisao
onoga sto sam htela reci
na tvoj nacin
potreban je dijalog
i onih koji se razumeju
i ne razumeju
ovo je bio probni balon
nisam to svima ni slala
i puknuo je bas tamo gde sam i ocekivala
neki nisu odgovorili
a ja znam poprilicno svoje prijatelje
neki su usavrsili sve tehnike na kompu
cuda stvaraju
ali poimanje arta im je strano
ili drukcije
ko ce znati
opet krug
volan
ili
kocnica
:))
bd


P.S.
danasnji moj lagani uradak
lici na 60-70-te
kao tvoj
samo sto je u boji
ipak sasvim drugi stil
23.6.2008.

s ubota
s vira usna harmonika
s teta sto ces neke fotke propustiti
s to me manje ima
s lika vise_tu nesto ne stima
6.10.2007.

n edelja
n asla sam ptice-mace
n aravno sad
n evalja nesto drugo
7.10.2007.

porodicna da, ali ne moja
vec mog prijatelja ciji je deda
napravio taj hotel i jos mnogo toga
a on svu dokumentaciju tri generacije
sacuvao i objavio vise knjiga i o tome i inace
amater fotograf i sta sve nije?
a upoznala sam ga radeci na
jednom projektu
naucila mnogo od njega
divim se takvim ljudima
a malo ih je a skromni su
tako da malo ko zna za njih
na ceni su neke druge vrednosti


[pogledaj na googlu: Caba Madjar]
septembar 2007.

Dva prijatelja

Dva prijatelja što se svakog dana
sastaju ispred tri lista duvana
celoga života dosadnog i dugog
ne vide niko jednoga bez drugog

Dva prijatelja što se svakog dana
sastaju ispred tri lista duvana
toliko su oni nerazdvojni bili
da su celome svetu dojadili

Ali jednog dana iznenada
oni nece proci kroz svoj deo grada
na sastanak što ce toga jutra biti
prvi put ce jedan od njih zakasniti

I otad milijarde dane i nedelja
nece se vidjeti ta dva prijatelja
duže od života, o mrtva ce biti
dva najbolja druga ko što smo ja i ti

Matija Becković

lyric
Arsen Dedić
Rade Šerbedzija

Magla je u nama

o mili, kad bi znao ti
što kriju moje misli?
koliko puta već
ne rekavši ni reč
ja napustila sam tebe
i ostavila sve to iza sebe?
al' sam samo tako odlučna i hrabra
u mislima...

O magli nisam pisala, ona se podrazumeva kao i jos neke pojave slicne njoj... vetra skoro da i nije bilo, bilo je samo malo sunca i magle koliko ti srce moze da izdrzi. Oduvek. I kad su to bile samo stilske figure, osecaj gusenja je bio isti.
Ovde i sada pocinju Dani magle, a traju od sad, pa nadalje i ubudece... zato moj zivot u bunkeru i rad u tunelu i nije tako strasan. U bunkeru ima svetla i vode, a u tunelu sadim pecurke. Letu sam rekla zbogom sa Matijom, a dobrodoslicu jeseni sa Evom. Secam se ovakvog babljeg leta u Meljinama pre 10-tak godina... kuca pored mora, baba Mirjana, macici u dvoristu i misevi u kuhinji, na drugoj strani plaza i miholjsko sunce... a zivot na spratu u devojackoj sobi babe Mirjane, salonski namestaj, ogromno stilsko ogledalo u kom sam se volela i trazila, a nasla svoje prve bore i svoju prvu slobodu, sve zajedno i o jednom trosku... Sad se pitam, gde je magla bila tada osim u mojim ocima? Hocu da pisem, na putu sam u tunel jer se magla ne dize do rucka, a onda je kasno, zato su pripreme u toku, meni ipak treba pocetna inspiracija, a nekad i odluka za jednu od vise njih... stojim nekako izmedju virtualne i stvarne magle, lozinki: rec i privid, razmenjenih u prolazu dok sam ispravljala pravopisne greske na jednom chatu i izvinjavala se jednom lektoru koji ne cita moj blog, pa ga ne moze ni lektorisati i jos nekih lutanja starih i novih... vreme na netu je ucinilo svoje, sve se brze vracam sebi i sve sam ovisnija o kisiku iz vlastitih odaja, tako ostajem na starim tragovima, sigurnim i kukavickim znakovima, da manje boli, sreca pa je sve manje opasnosti te vrste, trudim se i ja i drugi da bude tako, izdaja je zauzela svoje mesto i nije vise to sto je bila, pretvorila se iz straha u spas, to je unutrasnji glas, to je unutrasnje testo, kao magla oko nas...
Ljubav je precenjena u prošlim vremenima i neki se i danas drže starih pravila, da pate, na primer. Prava mera ljubavi je da sebe volite nesebično, da ništa sebi ne zakidate, da sve praštate sebi. Najvažnije je da ne gajite neuzvraćenu ljubav, jer zašto biste voleli nekoga ko vas ne voli? Prošla su vremena "ko tebe kamenom"...
... ti njega hlebom... da prosla, i kamen ostaje nama, kamicak... mermera za secanje...


Magla

Tvoje tijelo osipa se poput pijeska sad
Tvoje lice nestaje u zraku kao dim
Umorna sam.
Shrvala me za ljubavlju tvojom duga glad.
Ti si s druge strane rijeke
Polako već se mirim s tim.

Magla svuda, magla oko nas
Iz daljine jedva čujno dopire tvoj glas.
Magla svuda, magla oko nas.
Prekasno je uzaludno
Sve je dublji jaz.

Tvoje usne od papira, ne osjećam ih već.
Tvoje ruke izmiču k'o ispred dana noć.
Nekad ipak kriknula bih poneku psovku il' grubu riječ
Ipak šutim, gušim srce
Mora se naprijed, dalje poć.

Tvojih rijeci ne sjećam se, ne pamtim tvoj glas.
Milovanja tvoja još su samo dio sna.
Sve što oboje smo htjeli, odavno već je iza nas
U tom moru sivih lica
Uzalud tvoje tražim ja

Josipa Lisac

Zašto ne spremam zimnicu?

Pa zato!
Zdrava ishrana i zastareli obicaji!?


Ipak se spremam, danas ne dremam... skupljam se ja, skupljam parcice leta, preostale zrake sunca, setam suncanom stranom ulice, kupim lepe reci, mislim na drage ljude... od toga cu da prezimim, spremam komadice secanja, papirice za pisma poznatim i nepoznatim sa i bez postanske marke, eva me zaokuplja od net.pocetka, mozda i pre, ne znam, moj prvi nick na chatu bio je eva, mozda i slucajno, mozda i ne, junakinja mog prvog romana je eva, na blogu sam pisala o piscima i slikarima, eva je uz smokvu odmah nasla svoje mesto, evu sam zapamtila po prici kako se udala u farmericama za slavnog rasa i po prvom romanu koji sam kao i Hazarski recnik zapazila pre rata u jednoj samouslizi i odmah kupila, bila sam fascinirana naslovom: Nemoj da grakces za mnom na stepenistu da sam najlepsi.
Tako je pocelo, tako sam srela Evu, tako je i danas kada je branim na farmi kao dete bez igde ikoga, i nije daleko od istine da cak i ono malo nas koji je volimo i bez licemerja stojimo iza nje.
Juce me fascinirao odlomak iz romana S Evom u raj... prepoznavala sam mnogo toga, a posebno traganje za sitnicima kao sto je onaj komadic mermera koji je ostao majstorima koji su ga ugradjivali u hram Svetog Save na Vracaru...


Svi sveci, Bog i sve vere sveta navracaju, kad hoce i obitavaju u Hramu, zato se i oblace belim mermerom, to je njihova kuca, njima posvecena ako oni i nisu uvek unutra, ali park je zivi deo zivog zivota u kojem vrvi od ateista. Danas sam se prvi put pela i stepenicama koje vode u hram. Videla sam unutra ljude i pomislila sam da i ja uđem, ali sam se plasila. Sve sam obilazila, nadala se da cu ugledati malo
parce belog mermera, koje je otpalo dok su oblagali ogromne zidine.
Međutim, kisa je cudesna, stiropor i beli mermer su, kad je sunčan dan, istovetni; oko ih vrlo tesko razlikuje, a ruka lako jer je stiropor lak, a kamen tezak! Danas posto je kisa lila, stiropor pokisao, jasno se videlo da nije mermer. Svuda je bio rasut u vecim i manjim komadima, a ja sam zelela da nađem malo parce mermera, da ga mogu staviti u dzep. U casu kad sam vec odustala i posla prema juznom ulazu Hrama, gde su radnici tovarili daske na kamion, videh da tamo ne mogu da prođem, onda sam mislila da li da kroz blato odem do Narodne biblioteke, da kroz blatnjavi park izađem na Branicevsku ulicu, ali nisam... Odustala sam da bas toliko gacam po blatu, okrenula sam se prema Svetosavskoj crkvi, tamo je troje ljudi stajalo pred vratima i cinilo se da mene posmatraju. U tom casu sam primetila, ne malo ali ni preveliko parce belog mermera na stepeniku a jedan radnik je pristizao iz pravca crkve. Zaklonila sam se kisobranom da me ne bi prepoznao mada, bilo bi mu tesko da me prepozna, ali ima takvih obozavalaca koji me prepoznaju i kad se uvijem kao bule u marame, da mi samo oci vire. Kako me pogledaju takvu, ipak znaju da sam to ja! To me je oduvek cudilo gde je granica prepoznatljivosti dragih bica. Sebe ne bih prepoznala a oni namah znaju da sam to bas ja. Zaklonila sam se kisobranom, jer nisam mogla znati da li je radnik jedan od mojih vatrenih obozavalaca koji ce me mimo svega zaskociti pitanjima i svojim odusevljenjem sto me je sreo. Jedva sam cekala da zađe u Hram. Kad je prosao kraj mene, sagla sam se i uzela parce trouglastog mermera izduzenog oblika, petnaestak santimetara u duzini i – sest do jedan u sirini, s tim da je pomalo nepravilnog oblika da nije savrseni trougao, ugao je skenjan da ne ide u tacku. Uzela sam ga i strpala sa svim blatom u dzep moje vetrovke.
To je moj Hram. Moja kuća...


P.S. E, da, na farmi spremaju zimnicu...

Koliko je leta ostalo?

Jednosmerne ulice

Nikad nisam bila sklona da između dva zla jedno zlo proglasim dobrim samo zato što nemam drugih izbora. Zlo je uvek zlo i ako jedno zlo smeni drugo nikako ne znači da se ono prethodno zlo pretvorilo u dobro. Imam običaj da tvrdim kako je meni svakim danom sve gore otkada sam stupila na pozornicu života. Znam da je u to teško poverovati, ali moj dugi život svedočida je ipak tako. Ako ni zbog čega drugog ono zbog toga što su ulice života jednosmerne... Jedina je pravda na ovom svetu što sve te ulice vode istom kraju. Ne može se nazad, nema sporednih ulica koje bi vodile u nekom drugom pravcu. A kad je tako, a tako je, onda smo dužni da uprkos svim nedaćama nastojimo da budemo srećni, da uživamo u svakom datom trenutku, da se divimo svemu što je u našoj ulici. Možda drugu priliku da nas Sunce greje nećemo imati. Živimo u vremenu koje umire uporedo sa nama, zato ljudi ne bi smeli nikako da se plaše da pokažuono što oni zaista jesu.

Mi smo svetlost, blesak i toplina svemira.

Koliko je vremena preostalo?

Običaj je mnogih naroda, na višem civilizacijskom nivou, kad ne znaju o čemu bi naklapali,da zapodenu razgovor o vremenu. Lako je njima jer njihov jezik razlikuje vreme i vreme... Vreme proticanja života, osvajanja prostora, putovanja kroz predele ili vreme kao klimatski sklop ovog časa, kao toplo, hladno, vetrovito, maglovito... Jesenja sonata... Pade mi napamet komentar čuvenog lingviste Midhata Riđanovića u kojempiše o glupostima pravopisa, on bi ga poenglezio sa Velikim smislom: "Kod nas se krava Šarulja piše velikim, a sve religije, hrišćanstvo, islam, budizam itd. malim slovom."

"Vreme leti na mlazni pogon", govori majstor Simić, vodoinstalater koji popravljajući naprsle cevi uništava ostalo pokućstvo, jer boreći se sa vodenom stihijom – ko bi mislio o tome da čuva krhke čaše koje su se zatekle okolo-naokolo!

"Zar je već?! Oh, da dan traje duže", koliko puta tako ganjamo vreme kad nas rokovi pritisnu a nismo završili zadati posao. A kako je tekteško raditi bez rokova, svakodnevno uglavljivati iste komadiće slagalice. "Ustani, operi se, obuci se, razmesti krevet, operi šerpe i kreni..."

Hebrejski jezik ima različite reči za značenja vremena, vreme koje valja oblake i donosi kišu označavaju množinom reči sunce, a ono veliko, za ljudski um neuhvatljivo vrememnožinom reči dan! Dani koji mogu i istorijske presude da nagoveštavaju. Tako je čuvena Isusova rečenica "Došlo je vreme" kazivala kako je izraelski narod stigao sa Rimljanima do ivice katastrofe koja će da promeni njihovu istoriju. Nadolazeća katastrofa je, po Jovanu Krstitelju, morala korenito da promeni međuljudske odnose i da izravna goleme razlike. "Ko ima dve košulje neka daruje jednu onom ko nema nijednu."

A Isus je govorio: "Stižu dani opsade kad će tvoj neprijatelj sa svih strana da gađa i satrećete zajedno s tvojom decom, neće ostaviti u tebi kamen na kamenu, jer nisi prepoznao vreme svoje posete."

U prošlom veku su istraživači biblijskih predanja S. Dod i Lojd Gaston došli do zaključka da su Isusove reči bile proročanske, nisu ih jevanđelisti kasnije prepevavali. Naučnici su, naime, prepoznali vavilonski stil pisanja od pre naše ere, dakle uobičajeni sklop reči pre rušenja Drugog hrama 70. godine naše ere u Jerusalimu, što je Isus predvideo. Govoreći narikačama na putu prema Golgoti, njegove su reči bile brže od vremena: "Nemojte da oplakujete mene, žalite sebe i svoju decu."


Eva Ras
objavljeno: 08/09/2009
u dnevniku, Politika

Bice skoro propast sveta

Prijateljstvo
Uvek govorim da Njegoševa izreka: „Na muci se poznaju junaci", ne sme da se primenjuje na prijateljstvo. Prijatelji nam nisu potrebni isključivo u tragičnim trenucima, naprotiv, oni treba da nam ulepšavaju ubitačnu dosadu uvek istog ritma svakodnevice. Zašto bi, recimo, moja majka morala da umre da bi se moji prijatelji okupili, zar ne bi bilo lepše da mi nenajavljeni banu u kuću kad već ionako prolaze tuda?

Ljubav

Ljubav je precenjena u prošlim vremenima i neki se i danas drže starih pravila, da pate, na primer. Prava mera ljubavi je da sebe volite nesebično, da ništa sebi ne zakidate, da sve praštate sebi. Najvažnije je da ne gajite neuzvraćenu ljubav, jer zašto biste voleli nekoga ko vas ne voli? Prošla su vremena „ko tebe kamenom..."

Putovanja

Nikada nisam volela da putujem. Ja sam biljka koja je pustila koren ovde i voli sa ove tačke da posmatra deo sveta koji se ovde vidi, ali do tančina, i zbog toga mi treba ceo život da bih videla sve pojedinosti, zato je poneko drvo dugovečno, masline žive i više stotinu godina da bi zadovoljile svoju radoznalost. A kad putujem, uvek uvidim da se moj svet ne razlikuje od njihovog. Ceo svet je - ovaj svet, svuda istovetan.

Knjige

Puna mi je kuća nepročitanih knjiga, to je upravo dokaz da mnogo čitam, ali oči uvek žele više nego što mogu i na javi i u snu.

Inspiracija

Inspiracija je precenjena i lažni je termin. Sama insipracija ne znači ništa bez delanja. Inspiracija je kod mene samo početni udarac. Na primer, čitala sam dela Prima Levija, čitala sam ih godinama, a tek onda jednog dana shvatila da tvrdi: „Bilo je Holokausta, dakle nema Boga." To me je podsetilo na mog oca koji je preživeo Dahau, a budući da je bio pobožni Jevrejin, on je iz toga zaključio, nasuprot Primu Leviju, da Boga ima, jer je njemu dao ulogu žrtve a ne SS oficira ili Hitlera, i tako sam tri godine pisala roman „Divlji jaganjci", zaboravivši potpuno na Prima Levija, to jest na početni udarac, inspiraciju. Tek kad sam završila, setila sam se početka.

Nada

Nada je kao i ljubav, pobeda iluzije nad razumom. Razum kazuje da toga nema, ali naša želja ne odustaje, istrajno se pomoću nade bori za ostvarenje svojih ciljeva.

Vera

Vera je žensko ime lepih, ljupkih, ali varljivih, nevernih žena.

Država

Državu čini skup ljudi koji su izabrali određeni prostor gde se množe, glože, žive i umiru da bi na kraju ostavili svoje kosti za buduća vremena, kao dokaz da su postojali na planeti Zemlji. A vladari državu mogu da zagade ako zaborave da su i oni deo tog skupa ljudi.

Nagrade

Nagrade služe za utehu onima koji mnogo rade, jer iza svake nagrade stoji hiljadu neuspeha, poraza, poniženja.

Novac

Novac nije ništa, a sve se može kupiti njime. U vreme tranzicije i život se prodaje za novac. Ako ga nemate, ne možete se lečiti ni od malih bolesti koje vam isto mogu doći glave kao i velike. Stara izreka: „Sve što je za novac - jeftino je" više ne važi jer u naše vreme tajkuni i ljubav i moć i pamet mogu da kupe i očigledno i kupuju. Sve što imamo prodajemo im da bismo i mi preživeli. Sve pripada njima, a mi možemo slobodno da ih posmatramo ako nam je to zanimljivo ili da okrenemo glavu i umremo od gladi. Izbor je naš i na javi i u snu.


- uz -
*prvi dan jeseni
**Eva Ras na farmi
***Citanje njenog romana "U raj sa Evom"

Milo moje

Nikad više, milo moje, nikad više!
Nikad više onog leta
nema zašto cvet da cveta.
Umrle su oči tvoje
nikad više, gotovo je!

Plakati neću ja, milo moje!
Oko je prazno i slepo.
Sad jeste, zlo je, sve svršeno je
a bilo nam je, bilo nam je lepo!

Sve je prošlo, milo moje, sve je prošlo!
Ničeg nema, sve se gasi
nestali su oni glasi.
Umrle su reči tvoje
sve je prošlo za nas dvoje.

Plakati neću ja, milo moje!
Oko je prazno i slepo.
Sad jeste, zlo je, sve svršeno je
a bilo nam je, bilo nam je lepo!

Otišlo je, milo moje, otišlo je!
Moja prazna ruka vene
nema tebe pored mene.
Umrlo je srce tvoje
gotovo je, otišlo je!

Bisera Venetanlić 1973.

Poslednji izlet u Sarajevo

Nesto kao Kaporov "Poslednji let za Sarajevo", a i nije daleko od njega u svakom znacenju, a posebno mesta i vremena koje me moram priznati najvise vraca u krug i ometa pricanje bez linija... tako sam i danas o5 isla na izlet u Sarajevo (pre rata sam zivela u njemu) sad izlazim i putujem znanim i neznanim mestima i vremenima...
danas sam izasla sa namerom da ispratim leto, oduvek ga cekam, volim i zalim za njim... e, pa danas sam tuzna iako miholjsko ili mozda bolje receno, bablje leto, zna biti finije od pravog leta, a meni ta toplina rane jeseni, kraja sentembra i pocetka oktobra i najvise prija, niti je vruce, niti je hladno (o5 podsecanje na odlomak iz Andriceve "Travnicke hronike" o kraju jeseni i pocetku zime... a koji sam kao djak osnovne skole morala da naucim napamet, a meni ucenje napamet nikad nije islo i to su muke koje se pamte, a pamtim i danas: "Niti je vise jesen, niti pocinje zima, to vreme ili nevreme koje nije ni jedno, ni drugo, a gore je i od jednog i od drugog..." Koliko me samo stvari spaja sa Andricem? ...eto i to da se bojao zime, bolje receno hladnoce svake vrste).
I krenem ja tako, laka koraka, kao Aska po livadama za najboljim travama, od izloga do izloga, malo gledam u izloge, malo u odraz u njemu, ljudi, i sebe same...
a onda svi putevi vode na pijacu... svega ima... biram... izmedju sljiva i grozdja biram grozdje, izmedju belog i crnog, biram crno... ja volim belo, ali Sonja crno...



***

iz krsa, iz suvog dola
odnjegovana kao ljepotica
zelena loza
bobicastu trpezu sprema
za ice i pice
za oreol tanjira
za site i gladne
radosne i bolno zedne
zdravlje i zrncu i opni
smjeska se djetetu
krasi osmjeh i kosu zene
zavitlava muski rod
on ce da ga bere
on ce da ga nosi
on ce da ga cijedi
i uz slatki sok sjedi
sve dok ne pocnu kapati
slatke kapi istine
rumene bobice pretvorene u krv
za vjeru, za slavu, za ljubav
sta je vino ako nije ljubavni napitak
kakva mu je moc
kad toliki put se mora proc
za jednu kap istine i ljubavi

iz zbirke "Zeleno srce"
Savina, Herceg-Novi
2.11.2001.

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito
sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu
naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i
lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta
i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje
glave
Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim
kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih
slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje
vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne
popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih
isprava
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu
kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj
glavi
Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u
visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u
životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to
izmislio
Kuća ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave
nadom.

Kad sam je prvi put video

Kad sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu
osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno
spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga
grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj
radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim
mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Vera Pavladoljska

Vera Pavladoljska

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrcavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

Matija Becković
1960.