Zemaljski dani teku

Malo pisanja uz zeleni japanski caj i engleski dorucak (6 puta sedmicno: 3 puta omlet - jaje sa pavlakom na maslinovom ulju i 3 puta sendvic od crnog hleba, sira i pilecih prsa i 1 put casa soka, to jest ponedeljkom je i dalje vocni dan)...
A pisati o sebi, nije ni tesko, ni lako, ja to radim lako i bolno godinama, izgubim nekad korak, pa se okrenem unazad da vidim sta je to bilo da se ne zaboravi, te mrve moga zivota, da li vrede ili ne, nevazno je, ja slazem svoju slagalicu, svoju kulu od karata, ne bojim se hocu li je sloziti, hoce li karte pasti, svega je toga vec bilo, ali nikakvo iskustvo nije me zaustavilo, to je tako, takva sam, sklupljam jedinu ostavstinu koju imam i ne znam kome da je dam, mozda ostane na netu, kao nekad imanje detetu, imanja vise nisu sto su nekad bila, to kazem ja, drugi ne, ali nikad me nije bilo briga sta drugi misle, pa i kazu, ako to i znaju, svo-ja bila, svoja sam i bicu. Vec su 2 godine od mamine smrti i 14 od tatine, u avgustu su otisli, par dana pre dana kojeg su me rodili, ostala sam tako drugi put iza njih, ono pola deteta sto bese ostalo posle rata, vec 2 godine leti bez sveza, obaveza, nikad ne zaboravlja, ali malo javlja jer sad sam ja ta koja ceka prozivku, to osecanje vezano za njih je jedina moja proslost, sve drugo je danas i sutra.
Tako je proslo kratko, toplo leto, dugo cekano, utroseno na ex i u slast, u novim oblicima i osmesima, na raznim mestima, na istok, pa na zapad, pa nazad u bazu, proputovanje mestom prebivalista, koje se menja i trazi nove uglove gledanja, tu je i novi foto-objektiv na mobilnom aparatu, tako da je kao nekad pravljen poznati scenario, od ogledala do blica i usput susret sa puno lica, planovi su se zidali i rusili jer je to kratko leto dovoljno samo za zelje koje treba spremiti za zimnicu i zimski san, a u prolece otpecatiti tegle da se krene na vreme...
Sto se tice interneta i svega na netu, pa i bloga, sve je bilo na odmoru, na tv-u su bili dobri filmovi u vecerima kad sam ostajala kuci, uzivala sam i u letnjem izobilju voca i povrca, pa se zdrava ishrana sasvim spontano produzila i na leto, cak i u gostima naslo se ono sto se jede, a ono sto ne, ne iskusava me, a sve pod kontrolom, vaga ne laze.
Da, sve bi bilo lepo i dobro da nisam u dusi jednako nemirna kao sto sam uvek bila, kraj septembra i oktobar, prve magle, slaba cirkulacija, oblacenje, uvlacenje i povlacenje u bunker i tunel je bolan dok se opet ne naviknem, da naviknucu se, nije prvi put, toliko sam takvih krugova okrenula, ali sad su krugovi duzi i tezi, a osecaj da ih nema bezbroj, unosi blagu jezu odbrojavanja, telo izdaje, popravke su koprcanje i uteha, a duh je olaksanje i bolovanje, kako ce i koliko moja mlada dusa dalje, sta mi ostaje?
Ono sto i pre, imam je, ima me, umetnost koja ne zna za granice i razlike, u njoj sam se prepoznala, u njoj sam plivala i tonula, skrivala i otkrivala sebe i druge, to je ono sto mi je bog dao na dar, kad nemam reci, kradem tudje, jer sta cu ja novo reci, sta mogu osim ponavljati uvek isto na razne nacine... mozda, uvek postoji mozda, pocnem i brze tipkati i brzina pomogne duhu da se usklade i pocnu stvarati neku harmoniju, a masta se razbukta kao kad vezem po papiru, to bi bili planovi za blog, ovo sto je blog sada su one mrve koje skupljam kao sto sam nekad skupljala salvete i razglednice, pa ih razgledam i razlistavam, malo menjam, malo ostavljam kao za zimnicu, umesto ajvara i tursije...


Tragovi proslosti

Bez kraja put
Na njemu, sam
I dalje hocu da znam
Gde vodi san
U kakav dan
I dalje hocu da znam

Tragovi proslosti u meni
U noci bez jutra

Zbog niskog neba povijam glavu
Avet slobode iz balkanskih suma
Na vratima raja savijam krila
Bog i prosjak od rata do rata

Van Gogh

Voćni google rodjendan

nocas je kisa pala
kao onda
a jutros sunce zasjalo
kao onda
davno sam sve reci ukrala
i prekrala
pa sad cutim

a tada iz sume na rubu
reci ne cuh ljudske
no s brega prvo krik
pa plac iz doline
i potekose neke nove
i meke
a saptahu ih lisce i kapi
daleke
pricaj mi mama o5
slusaj mila o5

ponedeljak bese kao danas


k'o da si izasla cela
iz kore drveta moga


da budes sveza i mlada i puna zivota
kao vesela i divlja decja igra
da budes sveza i bistra kao voda
i bestelesno vitka poput tigra
da obnavljas se bezbrojno kao ikra
da narav smrtnu nikad ne odas
da budes i ziva i mitska cigra
da znadnes sta je potpuna lepota
i budes vecno mlada kao ja
to bi mama htela da ti da

da kad te sretne neka stara zena
sto ipak nesto od starosti ceka
pozeli biti o5 jednom mlada
pozeli biti lepa kao nekad
kao ja
sto htejuc da se k'o devojka nosi
crveno lisce zamrsi u kosi


*ponedeljak je vocni dan
**danas je mojoj Sonji - Kristini i Googlu rodjendan
***pravu tortu pojele smo juce, a danas cemo virtualni san
27.9. Vozviženje Časnog Krsta - Krstovdan

Rodni breg

Na peskovitoj padini nišu se tuje
Pod njima bujni mravinjaci
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze
A koji put, kad dunu oluje
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva
Svetačkih i bosih nogu?

Rade Drainac

~nista nije slucajno~

Magla je u nama

o mili, kad bi znao ti
što kriju moje misli?
koliko puta već
ne rekavši ni reč
ja napustila sam tebe
i ostavila sve to iza sebe?
al' sam samo tako odlučna i hrabra
u mislima...

O magli nisam pisala, ona se podrazumeva kao i jos neke pojave slicne njoj... vetra skoro da i nije bilo, bilo je samo malo sunca i magle koliko ti srce moze da izdrzi. Oduvek. I kad su to bile samo stilske figure, osecaj gusenja je bio isti.
Ovde i sada pocinju Dani magle, a traju od sad, pa nadalje i ubudece... zato moj zivot u bunkeru i rad u tunelu i nije tako strasan. U bunkeru ima svetla i vode, a u tunelu sadim pecurke. Letu sam rekla zbogom sa Matijom, a dobrodoslicu jeseni sa Evom. Secam se ovakvog babljeg leta u Meljinama pre 10-tak godina... kuca pored mora, baba Mirjana, macici u dvoristu i misevi u kuhinji, na drugoj strani plaza i miholjsko sunce... a zivot na spratu u devojackoj sobi babe Mirjane, salonski namestaj, ogromno stilsko ogledalo u kom sam se volela i trazila, a nasla svoje prve bore i svoju prvu slobodu, sve zajedno i o jednom trosku... Sad se pitam, gde je magla bila tada osim u mojim ocima? Hocu da pisem, na putu sam u tunel jer se magla ne dize do rucka, a onda je kasno, zato su pripreme u toku, meni ipak treba pocetna inspiracija, a nekad i odluka za jednu od vise njih... stojim nekako izmedju virtualne i stvarne magle, lozinki: rec i privid, razmenjenih u prolazu dok sam ispravljala pravopisne greske na jednom chatu i izvinjavala se jednom lektoru koji ne cita moj blog, pa ga ne moze ni lektorisati i jos nekih lutanja starih i novih... vreme na netu je ucinilo svoje, sve se brze vracam sebi i sve sam ovisnija o kisiku iz vlastitih odaja, tako ostajem na starim tragovima, sigurnim i kukavickim znakovima, da manje boli, sreca pa je sve manje opasnosti te vrste, trudim se i ja i drugi da bude tako, izdaja je zauzela svoje mesto i nije vise to sto je bila, pretvorila se iz straha u spas, to je unutrasnji glas, to je unutrasnje testo, kao magla oko nas...
Ljubav je precenjena u prošlim vremenima i neki se i danas drže starih pravila, da pate, na primer. Prava mera ljubavi je da sebe volite nesebično, da ništa sebi ne zakidate, da sve praštate sebi. Najvažnije je da ne gajite neuzvraćenu ljubav, jer zašto biste voleli nekoga ko vas ne voli? Prošla su vremena "ko tebe kamenom"...
... ti njega hlebom... da prosla, i kamen ostaje nama, kamicak... mermera za secanje...


Magla

Tvoje tijelo osipa se poput pijeska sad
Tvoje lice nestaje u zraku kao dim
Umorna sam.
Shrvala me za ljubavlju tvojom duga glad.
Ti si s druge strane rijeke
Polako već se mirim s tim.

Magla svuda, magla oko nas
Iz daljine jedva čujno dopire tvoj glas.
Magla svuda, magla oko nas.
Prekasno je uzaludno
Sve je dublji jaz.

Tvoje usne od papira, ne osjećam ih već.
Tvoje ruke izmiču k'o ispred dana noć.
Nekad ipak kriknula bih poneku psovku il' grubu riječ
Ipak šutim, gušim srce
Mora se naprijed, dalje poć.

Tvojih rijeci ne sjećam se, ne pamtim tvoj glas.
Milovanja tvoja još su samo dio sna.
Sve što oboje smo htjeli, odavno već je iza nas
U tom moru sivih lica
Uzalud tvoje tražim ja

Josipa Lisac

o5 o linijama

Uspori, Evo. Kud zuris? Ti to znas, ali citaoci? Da, ali Eva zanesena novom pricom trci po vec pretrcanoj stazi da bi stigla do pocetka. Da bi od pocetka pocela da plete mrezu.
Moram citaocima reci dvije stvari: prvo, Eva je sve ovo prilicno zbrzala kao da svi znaju sve kao i ona, a njoj se eto zurilo na taj pocetak, i drugo: 4. glavu je napisala kratko i placuci.
Tu cu je odati, da to je ON, covek koga voli. Bila je kratka, nema, suzna i nije mogla nista vise da kaze. Kad god prica o njemu, place. Izbegla je suze. Ali sada ne zna da li su se citaoci dovoljno zadrzali na toj stranici i osetili njene prigusene suze. Zato ih moli da se vrate i jos jednom procitaju glavu 4, da zapamte da je to on, njen mili, njena ljubav, onaj o kome prica ovu pricu, junak njenog romana. Takav je bio, a kakav ce biti jos ni ona ne zna. U njenim snovima, masti, stihovima, ona ga je digla u zvezde i on je odavno ono sto i jeste i nije.


Svakog jutra kad se probudi klekne i dugo, dugo se moli, ne moli za ljubav, nego za mir i snagu, snagu da moze da zivi, a zivi da bi pisala. Pred sobom vidi svoj put, put bez linija, tanke linije njenih proslih zivota sve su tanje, ali jedna najjaca, najsvezija i nije njena, nego njegova. Ona je obrisala linije, a on je nacrtao svoju, vidljivu i na njenoj novoj mapi po kojoj je tek ucila da hoda.

o5 o putovanju

U sumrak otezaju senke
I plaze nam po licima
Sjaj u ocima je dubok i nestvaran
Putujemo recima i razmisljamo koracima
Ti i ja, ti i ja

subota je, danas je bilo u planu putovanje po sarajevu, setnja, sedenje u finim restoranima, lagani rucak... gledanje izloga, male kupovine, pro-letnje mastanje... budim se i skoro 9h, a mrak, kisa lije, tama, palim svetlo, kompjuter, pristavljam vodu za caj i ostajem u sobi da pisem i mastam... a juce dok sam setala dobrinjskim krugom buducnosti, smislila sam ovo pismo...

Dragi prijatelju D....,

Vec dugo se nismo culi, vrijeme muspacea kao da je proslo, ipak kod tebe sam jos na listi prijatelja, a kod mene tvoj komenter na blogu, to traje i to podsjeca da smo pre par godina bas ovdje uspostavili kontakt i virtualno prijateljstvo.
Da ne duzim, bicu kratka, treba mi tvoja pomoc, tacnije mojoj kćerki Sonji, a to je isto ili vise nego meni. Ona ti se javila na faceboku za prijatelja (sonja w.......) jer nema myspace, a ja nemam fecebook. Rekoh, kratko: ona se ovdje ne pronalazi, otkako zna za sebe zeli da zivi u Americi, bas u NYC, no kako vreme prolazi, a prolazi, nije nasla sansu za odlazak, a ovde se nista po tom ni nekom drugom pitanju ne mijenja, sve je beznadezno, takva je postala i ona. U ocajanju, inace je ponosna pa nije ni od mene trazila nikad nesto ovakvo, zavapila je za pomoc, i sad sam ja u brizi kako da joj pomognem? Morala sam da sjetim da li imam ikoga tamo ko bi nam mogao pomoci, i sjetih se i tebe. Mislim i vjerujem da mozes da pomognes, a ako ne, onda znas li nekog ko moze, ili neki nacin, savjet kako i sta? Zaista se radi o njenom zivotu, da nije tako, ne bi te ovako molila za to. Znaci njoj trebaju papiri da tamo dodje, za kartu i boravak tamo dok se ne snadje imamo, a sigurno ce se brzo snaci. Toliko za sad, vise ce ti ako je potrebno napisati ona.
Nadam se tvom odgovoru kakav god on bio i unaprijed zahvaljujem i na njemu i bilo cemu sto ucinis za nas.

Uvijek tvoja prijateljica E......
Sarajevo, maj, 2010.

P.S. Odgovor mozes poslati na reply posto sam pisma odavno zatvorila.



Ona i on i on i ja

Rasli smo na nicijoj zemlji
surovo sunce iznad nas
zivimo u tudjoj kuci
ona i on i on i ja

Budimo se u zoru
tu je pocetak,
a tu je i kraj
mi smo na granici
i nema povratka
mi smo na granici
i snaga odmice
kap po kap

Ljudi me vole kada ih sanjam
ljudi se smeju,obican dan
Hodamo po toploj zemlji
ona i on i on i ja
Budim se i ne znam
gde je pocetak,gde je kraj

mi smo na granici
i nema povratka
mi smo na granici
i snaga odmice

kap po kap

Budim se i ne znam
gde je pocetak,de je kraj
mi smo na granici
i nema povratka
mi smo na granici
i snaga odmice

kap po kap

ekv

o5 o evi

Ovde, u sestoj glavi, sad kad je sve prepricala, Eva bi zelela da masta, da sve zaboravi, osim onoga koga voli, a ljubi ga druga zena. Ona bi da ga u ovoj knjizi obljubi bez mere i granica, da bude njen i ona njegova, da se ostvari njena zivotna ljubav, da nije uzalud zivela. Jer njena dusa trune, ona place, zeli ga i ceka. A godine? Kucaju. Kasno je. Ona zna da je kasno za njih. Neka se ozenio, neka i on prodje taj krug, brak, zena, deca...
Ona se pak nada bar jednom poljupcu bilo kad i ceka rec, sivo-rozu.



Dok ceka, da mu ne smeta, da sebe ne ponizava, ne unistava, Eva je odlucila da pise.
Jos ne zna o cemu? Ali mora iz nje suknuti vulkan i prosuti lavu koja ce sve spaliti.
Sve sto zeli moze ovde i i reci i uciniti. I on i ona. Da li ce mu se svetiti? Ili ne? Moze sve? Zna to, tako su nastale sve knjige. Ipak, nista ne planira. I knjige su kao pravi zivot. Dogode se. Pa kako bude ovaj put.
Gorak osmeh joj zatitra na gornjoj usni kad je ispila zadnji gutljaj svoje jutarnje kafe. Toz, namrsti se. Proguta gorcinu i pomisli: Dogodice se nesto drugo, a sve drugo je bolje. Srce joj zaigra. Ruka sa olovkom se zgrci, utrnula od pisanja. Ispruzi prste, podize glavu i pogleda negde daleko i cu svoj drugi glas:
Evo Eve, spremna je za pricu.

o5 o iskušenju

Onda joj je djavo poslao jos jedno iskusenje.
Jos joj je na ramenu bila ljubav, a ona kao ranjena zverka sa suzama u ocima, strast u dusi i telu neutoljena, a srela je B3, na netu, na chatu, mobilni je bacila i retko ukljucivala, a kompjuter joj je bio novi svet, nova uteha. Prvo je naisla na taj chat, malo radoznalost, malo vezbanja tipkanja za pocetak. Tamo retko zalaze dame poput nje, tako je bar ona mislila. Eva, tako je ukucala svoj nick, prva i prava zena, ponovo probudjena i osvestena, ali Eva je Eva.
Tek sto se ukljucila neki Dzoni ju je pozvao na razgovor. Kroz nekoliko minuta vec su pricali na mobilni telefon koji je izvukla iz ladice. Bio je drukciji. Telesan, otvoren i reci: volim te ili mislim na tebe kod njega su bile: Hocu te, Imam te.
Bunila se, a onda prihvatala njegov stil, ona je bila probudjena, zeljna, a razocarana i mozda bi se bar gladno telo moglo utesiti, no bojala se da bi i tim putem stigla na isti znak, a kasnije shvatila da je i on tako bezao od istog. Ipak igrali su, on je nastavio gde su drugi stali, a Eva je trebala utehu.
Prvi je probudio, drugi naucio da veruje, treci osvojio dusu, a Dzoni je hteo telo.
Prvi put je bila spremna za ovakav izazov.
Sve je isplanirala. Sve su isplanirali.


Ali ima Boga, a on je hteo da joj se ni ovo ne desi.
Pobegli su jedno od drugoga, svak na svoj nacin, a oboje bezeci od emocija.
Eva danas ne zna ko su oni? Ni gde su? Samo je onaj prvi vec dve godine mrtav. Ubio se. Drugi je ozenjen, prijatelji su i javljaju se jedno drugom za praznike i rodjendane, cesce netom, nego mobilnim telefonom, treci je nemi film, njena boljka, enigma, njena neostvarena ljubav, ziv ili ne, ozenjen ili ne, on je i sad razlog zbog kojeg svako jutro ustaje, bez njega ne bi bilo nicega, ni nje, ni ovog pisanja.
Voli ga i volece ga zauvek.
Cetvrti se nekad javi, ne moze da je zaboravi, ostali su jedno drugom uspomena bez uspomena, zelja bez zelje, ljubav bez ljubavi, prica koja nema ni kraj, ni pocetak...
Ipak vreme je slozilo kockice.
Nista se nije dogodilo sto nije trebalo da se dogodi.
Bog zna zasto.

o maju

o petku... u petak, ali ne 13-i, vec zadnji danu u sedmici, a danas i u aprilu, pred vikend i praznik jer sutra je maj, moj maj... maj moga juga i sunca, mojih secanja i djurdjevdana, proleca i leta, ptica i cvetova, jorgovana i gerbera, maminih lala u pejtonu, njegovih gerbera u zeljama,... maj snova i nadanja, maj poraza i stradanja, maj poezije i ljubavi, ili je to sve jedno te isto... u maju se umiralo i radjalo, cvetalo i venulo, dizalo i spustalo... u maju su rodjendani bikova i blizanaca, cudno i nemam nekog od bliznjih u njima, ali zato imam prijatelje i voljene... zato imam milog i njegov rodjendan... secam se kad smo se prvi put culi u martu, pa onda u maju na njegov rodjendan, tada sam mu poslala cestitku sa gerberima i pustila The Doors: Špijun u kuci ljubavi, moj prepev za njega, ali o tom o5 u maju...
(uh patetike, ah sta cu, takva su mi secanja)
o pisanju ovde... od pocetka pisanja na netu uz reci i slike, faspinirali su me i brojevi, kao da sam ponovo ucila da pisem i citam... bavljenje recima mi je ljubav i posao, ali pisana, bolje receno skrabana rec bila je nesto drugo, sad se moj svrakopis pretvarao u citka slova i zagonetne brojeve... bilo je to novo pisanje i otkrivanje rec po rec svakog moguceg rasporeda slova, reci i recenica, pa izbacivanje interpukcije, ogoljena rec, pa broj i teznja da se otkrije znacenje i oblik cifre i broj bude uvek okrugao, kao sto su to i slova... ko bi pratio moja pisanja po forumima primetio bi i to, nemam objasnjenja iako sam malo izucavala i numerologiju...
o5 o maju... ali bez patetike jer sutra je maj, i to prvi maj... zacrtavam nove setnje, suncanje, sedenje, uzivanje, ogledanje i sanjanje... a negde u meni leze svi prosli majevi, sve, ama bas sve mi se ponavlja, tako je to, koje to reci mogu ja da izmislim, ali se mogu sa njima da igram na svoj nacin o5 i nez linija... trazenje smisla svake reci i naziva postova je isto tako moj pokusaj da nesto otkrijem i sazmem, a davanje naslova nije mi ni lak, ali ni vazan posao, vecinu mojih pesama kao trenutne isecke duse obiljezavaju 3 zvezdice, po zadatom ne pisem i ne znam, a onda sam ovde pocela sa onim, o ovom i onom, ponovo i osim tog 'o' koje je i apostrofa, dosta prisutna i u mojim stihovima, pojavljuje se i pricanje u vidu ponavljanja o onom ili ovom, a sutra ce se to o5 ponoviti i tako u krug...
(hm, nadam se da srednji deo nije bio patetican)



Visual Poetry by Peter Ciccariello

o ljubavi

Prosle su dve godine.
Ipak morala je doci do njega.. Citav zivot ga je cekala. I on nju. Dva tela - jedna dusa. Ubedjena je da joj je Bog kome se usrdno molila, poslao i njega.
Opet sveska iz trafike, dugo birana i slika i jedan broj na slici i sad je umesto njenog rodjendana isao taj broj i reci:
Koja je tvoja talasna duzina, koji su tvoji pogledi na svet?
Treci dan stize odgovor:
Tvoj stil tacno odgovara strogim principima ukusa mog -
Pocelo je.
Bez linija.
I sta da pise?
Da su se voleli, da je ispisala 3 sveske njihovih strasnih poruka, razmenili su i pisma i fotografije, ziveli za skori susret, a onda se on izgubio, kao propao u zemlju. Nesto je kvrcnulo. Pobegao je od ljubavi. Ona je ostala zbunjena, slomljena i od ljubavi i onog sto se desilo. Zasto? Zasto, pitala se, pa citav ga je zivot cekala, borila se, zivela da bi jednom volela i naisao je on, njena ljubav za koga je disala, o kome je pisala...
Zasto?

Posle je cula da se ozenio, poverovala je i svet joj se srusio, iako to njeno srce nije nikad prihvatilo, niti se nesto u njemu promenilo, kasnije je mislila da se to mozda nije ni desilo, ali svejedno, trik ili ne, otisao je i nikada se nije javio, ni odgovorio, ni objasnio. A ona ga jos ceka i voli.

o komentarima

u prvoj farmi nije bilo bar ove vrste prepucavanja, samo je onaj jedan na pocetku morao skunuti onu kapu sa 4 s, izmedju ostalog jer se to gledalo u jos 4 zemlje koje imaju tv-pink, to da se ne zaboravi jer se i sad prenosi u te 4 zemlje, ko se jos bavi u svetu ovom mrznjom i ratuje u evropi, pa sad je i na farmu dosao jedan mali i zapoceo tu pricu, a neko je lose procitan, neko ko ne priznaje nikakve nacije, i neopterecen je ni sa cim, pa ni i tim, njegov smeh se namerno pogresno tumaci da bi se neko nasao kao neki neprijatelj, ona prva strana ne funkcionise bez druge, pa makar je izmislili, zamislite se vi koji se prepoznajete u nekoj od tih strana jeste li na pravoj? hocete jos mrznje, rata i krvi? pa zar nije dosta, ne kaze se tek tako da smo lud narod.


- ima li kraja glupostima ovog ofarbanog coveculjka?
- Ne, nema kraja glupostima malog coveka. Veliki prijatelj Saleta Popovica ima jos ideja. Njemu stvarno niko nije objasnio kome se poklanja ves u zivotu. I jos kaze vodice snimatelja sa sobom kad im bude poneo ponude. Koliko niskosti. Prvi snimak svakoga jutra -Milos u kuhinji "cisti" i tracari, sinoc zurka - Milos malo otpeva neku svoju Seeeembeeeerijooooo i vec trazi koga ce da velica, prijatelju moj, djete moje, mile lale... pa treba njemu pripremiti teren za petak, da dobije sto manje stapica. Sa Zoricom sve super ovih dana, Zoko, Zoko... ona se zena iskreno uplasila za njegovo zdravlje a on sinoc odmah pita Minu da li misli da je Firci nagovoren (od Zorice) da je uzme za slugu?! Pa covek ne zna da ima zivota i posle farme. FUJ!!!
- ovakvi su nam zemlju upropastili
- U pravu si. Najviše je ponižena uspomena na Novi Val, osamdesete, zlatne godine ex Yu rocka. Pink zna šta radi. Izabrao je očajnike, konfliktne, frikove i nakaze (osim Mace naravno). SVE ZA PARE: "Prvi poljubac davno zaaaaaboooravljen..." Sviraju se dairice, prodaju ideali.
- farma kao i veliki brat i slicni realitii su sami po sebi degradirajuci po coveka, ali nazalost prikazuju se svuda u svetu, pa i kod nas, a mi kao najveci bednici, nemajuci svoj zivot i svoja posla gledamo sta ti zatocenici dobrovoljnog logora rade 24 sata. ko je jadniji, mi ili oni?
hajde sto to gledaju penzioneri i domacice, em im dosadno, em im zivot i prosao, ali zasto se mladi hrane ovim i jos pale na te zatocenike. ovo se treba gledati samo kao experiment nad ljudima, a ne paliti ni zasto, a najmanje na nekoj nacionalnoj osnovi, jer ce to onda zaista postati logor!?
milos je kreatura koju ovaj realiti otkriva, gazda, pa sluga, gazda, pa sluga i tera dalje bez imalo ponosa, jer farma takve jos vise deformise, nista bolje ne prolaze ni mladji, oni ce se ovde u trci za nazovi karijerom i natpisima u zutoj stampi pretvoriti u kich proizvode najnize vrste, made in grand!
ovo treba gledati, proceniti, i zabraniti!
ali cisto sumnjam, ovo je inkubator u kome ce se ovakve i slicne pojave, samo namnoziti.
estrada, ali to je slika onog koji strada, pa se za slamku na farmi hvata, bilo da ucestvuje ili gleda, BEDA-BEDA!
- Hvala "pazi" na preciznoj i vrednoj analizi. A ja bih još jednom u ime svih nas i zbog nepažnje i gramzivosti tzv. "urbanog" FARMERA ponovio:
Izvinjavam se Koji, Milanu, Giletu, Divljanu, Canetu i celoj sceni osamdesetih na ovom nesramnom dovodjenu vaše zlatne epohe u ovaj estradni, dno dna GRAND kontekst.
- svi bi im ljubili redom dupe da se sa nima nalazite na farmi. vasi komentari su neiskreni
- pazi 'anonymus' ne znas ko stoji iza kojih reci, pa i sam si anonimus, a sto bi neko govorio nesto sto ne misli, kao mislis svi bi se prodali, upravu si za vecinu, pazi, malo je uvek onih koji ne bi, ali pazi, zato sto ih je malo, oni su veliki, a to da li postoje takvi, sad ih ne vidis, nemoguce ih je videti, takvo vreme, tranzicija, koliko god ona trajala i sve trunulo, ostace upravo oni koji su bili u manjini...
- Bravo "pazi". Tako ponekad dodju teška vremena. Nadam se da nisi ničiji fan, pogotovo ne one tzv. "urbane" ekipe. Draži su mi, kad sam toliko jadan da to gledam - ruralni.
- pazi-m 'bora' da se ni komentarisanjem ne zarazim od doticnih, a kamo li da fanujem za bilo koga od njih, nema mi tu niko ni drazi, ni mrzi, bilo bi sazanjenja najvise, ali kad pocnes nekog da sazaljevas, bolje da se sazalis nad samim sobom!
*(o5 sam malo 'pazila' jednim okom na farmu, a jednim na jedan forum)

o bogu

13. februar. Prethodni dan mu je poslala, tako se zaklela sebi, poslednju poruku, naoko nonsalantan pozdrav iz cafea Mexico. Popodne, pa predvece dodje joj da opet nesto ukuca, ali u poslednjem trenu umesto na njegov broj posla ne neki nepoznati koji je zavrsavao danom njenog rodjenja:
"Na pocetku bejase rec
a sta je na kraju?"
Sutradan 13.2. stigao je odgovor, znak od Boga, od nepoznatog muskarca sa kojim ce razmenjivati intezivno celu godinu dana prijateljske poruke, uglavnom vezane za Boga, Isusa, spas, a to joj je trebalo. On je ubedio da ga nije slucajno nazvala, a ona je ubedila sebe. U to vreme sve je prihvatala, trazila je nove ljude, nova prijateljstva, nove poglede na svet, nove emocije. Molila se, pocela je da iscitava Bibliju. Onaj u koga se zaljubila nestao je kao da ga nikad nije bilo. Kako? Da li je to onda bila ljubav? Ostalo joj je 5 svescica najiskrenijih pesama, ako je nestao on, ostala je inspiracija i ona je pisala vise nego ikad. On je samo probudio, a ona sazrela i mislila o svemu, a o sebi vise nego ikad. Sad moli i ceka.


I dalje prepricava svoj zivot i to povrsno. Evo, znas ti to, ovo su stvari koje si prosla, a nesrecna si. Pusti linije. Mastaj. Nema linija.

o pismu

Alice In Wonderland Movie 2010
(Mia Wasikowska as Alice, Johnny Depp as the Mad Hatter)

Stiglo je pismo i odmah sam pomislila da je od tebe. Najpre sam pomislila da ono istovremeno i nije od tebe, ali čim sam ga otvorila, odmah sam pomislila da je od tebe, a prije toga sam mislio da ono nije od tebe. Drago mi je što si se odavno oženio, jer kad se čovek oženi onom kojom se želi da oženi, znači da je postigao ono sto je hteo. Jučer sam primila tvoje pismo i odmah pomislila da je to pismo od tebe, ali sam zatim pomislila da po svoj prilici nije od tebe, no kad sam ga otvorila, videla sam da je - baš od tebe. Jako je lepo od tebe što si mi napisao pismo. Najpre mi nisi pisao, a zatim si mi odjednom napisao pismo, iako si mi i ranije, do vremena kad mi nisi pisao, pisao. Odmah sam, primivši tvoje pismo, zaključila da je ono od tebe i jako mi je drago što si se već oženio. A to, kad čovek poželi da se oženi, tada se, po svaku cenu, i treba da oženi. Zato je meni veoma drago što si se ti naposletku oženio upravo onom kojom si hteo da se oženiš. I baš si dobro učinio što si mi napisao pismo. Obradovala sam se kad sam ugledala tvoje pismo. Čak sam pomislila da je od tebe. Istina, dok sam ga otvarala, prošlo mi je kroz glavu da nije od tebe, ali sam zatim, usprkos tome, zaključila da je od tebe. Hvala što si mi pisao. Zavaljujem ti na tome i veoma mi je drago zbog tebe. Ti možda ne pogadjaš zašto mi je toliko drago zbog tebe, ali ja ću ti odmah reći zašto mi je drago zbog tebe. Drago mi je zato što si se oženio, i to upravo onom kojom si hteo da se oženiš. A to je, znaš, vrlo lepo oženiti se upravo onom kojom se želiš da oženiš, zato što tada upravo i postižes ono što si hteo. Eto, upravo zato mi je tako drago zbog tebe. A takodje mi je drago i zato što si mi napisao pismo. Ja sam jos izdaleka zaključila da je pismo od tebe, ali kad sam ga uzela u ruke, pomislila sam: 'a zamisli da nije od tebe?' I zatim sam mislila: 'ma ne, naravno da je od njega.' Otvarala sam pismo i sve vreme mislila: 'je li ili nije od tebe? Je li od tebe ili nije od tebe?' I kad sam ga otvorila, videla sam da je od tebe. Jako sam se obradovala i odlučila da i ja tebi napišem pismo. Imam toliko toga da ti kažem, ali doslovno nemam vremena. Ono što sam stigla, napisala sam ti u ovom pismu, a o ostalom ću da ti pišem kasnije, jer za to sad uopšte nemam vremena. U krajnjoj liniji, dobro je što si ti meni napisao pismo. Sada znam da si se već odavno oženio. Iz prethodnih pisama znala sam da si se oženio, a danas sam o5 videla - istina je da si se oženio. I meni je veoma drago što si se oženio i napisao mi pismo. Odmah, nakon što sam ugledala tvoje pismo, istog sam trena zaključila da si se ponovo o5oženio. Ali, mislim, to je lepo što si se o5 ponovo oženio i napisao mi o tome pismo...
Da si mi stvarno poslao pismo, bar bi znala da li si se stvarno o5 oženio!?

o duši

More.
Sedeli su u cafeu "Meksiko".
Sreli su se slucajno, ako je slucajnost sto su se znali pre rata, a sad nasli na moru, ona kao izbeglica, on na odmoru.
Piljio je u nju, njenu providnu suknju i ispitivao. Ona je bila zatecena. Neki drugi muskarac se raspituje za nju i njene probleme, gleda je i zeli.
-Eh - govorila je -Ti si...
-Reci, reci - cikao je -
-Gotovo je to za mene, a uostalom ja samo mogu kad volim ako volim...
-Lepo, blago tebi, sve bih dao za to... A gde ces naci toga koji ce te tako voleti, da mu citas pesme, da te drzi za ruku i uziva u tome?
-Trazicu, cekacu, ako ne nadjem napisacu roman.
-Lagaces o muskarcima?
-Ne, reci cu istinu.
-I... - pitao je - ima li takvih, sta mislis?
-Pa videcu!?
-Ah, pravi muskarci sanjaju o istoj takvoj ljubavi, ali ne veruju da postoji. Ako nesto napises, javi mi...
-Doci ces?
-Ne znam. Dosao bih, ali ja te ne zasluzujem.
Divio joj se, nije video njene godine, nego njeno lepo lice i pekrasne plavo-zelene oci, oci boje mora. Uporno je zvao svakog jutra na kafu i onda nagovarao za vecernji izlazak, flertovao je iskusno uzivajuci u tome i u njenom drustvu, ali tako je sve vise ronio u dubinu njenih oci i nesvesno cinio nesto sto nije zeleo... povrediti i nju, i sebe. Eva je to sve izdrzavala, nije mogla da ga odbije jer je umilnim glasom preklinjao na stalno vidjanje, donekle joj je i trebalo i godilo drustvo, godile njegove reci pune slatkorecivih komplimenata i ona je samo mislila da ostane mirna i fer prema njemu, a on svakako odlazi za nekoliko dana i sve ce opet biti kao pre.
Otisao je.

Prvi dan bio joj je cudan, nije izlazila, odmarala je. Drugi dan se uputila u setnju i prosla pored kafea u kom su sedeli svaki dan. U isto vreme osetila je silnu milinu ugledavsi stolicu na kojoj je on sedeo, a onda u drugi mah, obuze je strasna praznina. Stolica je bila prazna, cafe je bio prazan, ulica je bila prazna dok se jedva probijala kroz gomilu turista. Sve je bilo prazno.
Nedostajao joj je. I sutradan, I prekosutra jos vise. Ponavljala je njihove razgovore, zapamtila je njegove gestove i uzrecice. Dogodilo se. Eva se probudila kao zena koja je godinama spavala, osecala je da se nanovo rodila i da hoce da voli i da hoce da mu to kaze i da hoce da ga vidi i da bude sa njim. Ludila je, a on je bio daleko. Nista se stvarno nije dogodilo medju njima, otisao je uz uctiv pozdrav i jos po koji savet kako da zivi sama. Sve sto je ostalo, bio je njegov broj mobilnog telefona koji joj je ostavio da mu posalje fotografije. Da, ona je napravila nekoliko snimaka i odmah ih je izradila. Slike i on na slikama. Ljubav. Ima li ista lepse i bolnije u tome? Sve pre je nestalo, postojalo je samo to osecanje i ona je zivela sa njim, mastala, ceznula, planirala da ga zove i ceka da dodje. Ali znala je koliko je to opasno. I rano. Ne za njih. Za ovu pricu. Eva je tek krenula i put je prazan, nema prepreka, ali ni znakova.

U isto vreme poceo je njen samacki zivot, bivsi muz i sin otisli su u S. i ona je ostala sama na moru, da radi i zivi. Iznajmila je mali stancic u centru HN preko puta Andriceve kuce i uzivala u samoci. Gazdarice, prijatelji i prijateljice, sve ono sto nije prezivela kao devojka. Procvetala je bas sad kad bi mogla poceti da vene. Ipak znala je da je na toj stazi znak opasnosti koji ne vidi jasno, ali ga oseca. Mozda zato sto bi to bilo prvi put, pa je opet tesko, ali inace sve joj je licilo na tesko iskusenje, na greh koji preti. Molila se i masturbirala. Satirala je i dusu i telo. Bila je zaljubljena. Posle toliko godina, srce joj se ispunilo. Pisala je pesme, skupljala macke, hranila ptice, kupovala knjige i kasete, sedela na klupi pored mora, isla u crkvu i kod prijateljice sa kojom je sve u tancine vise puta analizirala. Bila je sretna. Bila je podstanar, radila na odredjeno vreme, od svojih stvari osim torbe gardarobe imala je 1 kasetofon, 1-u grejalicu i 1 fotoaparat i trazila je da kupi 1 mobilni telefon. U sobi je imala 2 kreveta, 1 ormar i 1 prozor sa pogledom na more.

Pisala je na kolenima ili na krevetu u sobi kad bi bila kisa ili na klupi pored mora kad je bilo suncano. Nije se obazirala na zacudjene poglede prolaznika koji su je vidjali svaki dan na klupi kako pise. Jos jedna ludjakinja. Ona nije videla nikog. Negde duboko u njoj zivelo je nesto novo, toplo i lepo i tuzno. Nista nije postojalo osim toga. Trazila ga je i bezala. Zvala i najavljivala dolazak, pa odustajala. Vruce - hladno. Otkrila je svoje telo, ceznju i strast pred ogledalom i u krevetu. Zarko ga je zelela, zamisljala, uzivala i onda bi se malo opustila i zaspala. Cim bi se probudila, ljubav ju je ispunjavala, ali i plasila, osecala je da je to pogresno. Osecala je da je stala na ludi kamen, da je izgubila kompas, snaga te strasti pocela je da je plasi. Telefonski razgovori i priznanja. On se jos vise uplasio.
Isla je svake subote u gornju Savinu crkvu, a nedeljom u gornju. Molila je boga da je spasi.
-Dušo.
-Doći su, ali još nisam jak.
-Dodji. Jaka sam za oboje.
-Dušo.

o povratku

Dok je te subote ritualno ispijala svoju prvu jutarnju kafu u krevetu i pisala, Eva se pomolila, protegla i pogledala svoje noge. Jos su lepe, samo se veliki prst na desnoj nozi zuti od rinarola koji jos uvek povremeno privija, kad se umori i noge nateknu. Vec je treca godina kako je poceo da boli, a onda i otpada nokat na tom prstu, sad kad je to ipak proslo, plasi se infekcije i da se ta muka ne bi slucajno ponovila. Ne zna kako ni zasto je pre te tri godine po povratku u svoj nekadasnji grad, pri prvoj setnji centrom pala, povredila nogu i stala. Stala i bukvalno sa svim svojim borbama, zeljama i snovima. Sve je postalo drukcije, u ludom ritmu prelaznih godina niko i nista je ne bi zaustavilo, da nije bilo tog nokta. To tiho kuckanje u uglu nokta koje je pretilo kao da nesto opet trune u njemu, bilo joj je smetnja i opomena kad bi god htela jace da korakne i uradi bilo sta kao nekad.
Juce je Eva otplakala posle duzeg vremena. Kazu, lavice ne placu. I to lavice u podznaku vage, one su jake i ne predaju se. Da li je plac predaja? Ne zna, cudi se i sama, ali se ne otima, treba plakati, zasto ce nam suze ako ih ne trosimo? Jutros joj na ovu pomisao usta napravise blazen osmejak, a juce, sinoc i nocas njena ojadjenost je bila tolika da je mislila da nece izdrzati, da nista nema smisla i da ce se predati. Kome? Nikome. Ali ta predaja bi ipak bila kraj, ne ustati iz kreveta posle kafe, ne otici na posao, ne zvati dete, sve bi to bilo okoncavanje neceg sto su drugi smatrali pravim zivotom. Eva je vec zivela drugi zivot, a da mozda i nije bila svesna. Sve sto joj se dogadjalo bilo je uduplano, kriza na krizu. Dusa devojcice se cepala u telu zrele zene. Drmali su je hormoni, znojila se, drhtala, plakala i smejala se. I razvod kao formalan kraj necega sto je davno nestalo.
Sama. Napokon sama.
Uvek je bila sama u dusi, ali fizicki nikad. Okovi: roditelji, muz, dete. Sve je vreme otklonilo, ostala je na cistini. Trebalo je praviti nove seme sa dosta starog u sebi. Kako? E, i zato je u krizi, sto ne zna i sto jos nije uhvatila taj drugi voz sto ce je dalje voziti, ali i dovuci na poslednju stanicu.
Eva je oduvek bila san mnogih muskaraca, lepa, zgodna i pametna. Posebno senzibilna, nedodirljiva, strasna pesnicka dusa. Rano uhvacena u mrezu braka. Sazalila se sto je neko ludacki voleo i radio sebi o glavi ako je izgubi i udala se.
Nista nije znala ni o ljubavi, ni braku, ni seksu. Bile su to godine mucenja i ucenja. I deca su rodila dete.
Eva je po prvi put bila sretna. Njenu neznu dusu koja je ceznula za neostvarenim ljubavima, ispunila je ljubav prema sinu koga je volela vise od ijednog muskarca u zivotu. U to je potrosila sve preostale godine mladog i rane godine zrelog doba. A onda je prokleti rat (o njemu Eva nece pisati kao muskarci pisci - mesto, vreme, politicka zbivanja i uzroci rata). Rat je rat. Odneo je sve, ali i lazi. Suocila se sa zivotom i otkrila da sve sto je izgubila, bila je laz. Pocela je da pise. Kopala je po secanjima, trazila razloge svojih promasaja i poraza. Evo i sad ovo sto pise, ona jednostavno ne moze da odlepi od secanja. A morace.

Ovde ce stati. Prva glava nije epilog i pocece negde drugo, a zabranice sebi retrospekcije. Ucim je da pise, nju koja ne ispusta pero iz ruke. Mora da pise iz drugog ugla, ne sme da jauce, ni da se ispoveda. Toga je bilo dosta. Hajde Evo, nacni svoju pricu na nekom drugom cosku. Zasto si stala? Boli te prst na nozi?
Nema vracanja, nema linija.

tunel

ponedeljak
jutro
u tunelu
o5 nedostaješ
voćni dan
gorak grejp
dvopek
kafa
ipak je prosao onaj post
evo me o5 ovde
smisljam da li da danas
o5 nesto gore pisem
ili da sebe prepišem
da li da idem u opstinu
ili sutra
odlaganje
pesoa

1. namestam sat
2. o5 nije ok
3. ok

popodne
na platformi
gledam i dole i gore
posto sam pobrisala ona 2 bloga
nasla sam opciju da ih mogu sakriti
a postoji i opcija da se ne obrise
ako se predomislis
i evo me pisem u tunelu
kao nekad u bunkeru
niko me ne vidi
umorna sam
bolesna
ali volim da ronim
skoro da potonem
ovde sam bila celi vikend
dodala sam neke blogove
za modu hranu i poeziju
o5 stranci
jucesnji post
stiglo prolece
i taj post je za njega
onda sam napravila oznake
ona o5 kupula cips i kolace
meni zaboravila jogurt i zvake
oprala ves
nisam isla ni na forum
ni na myspace
dole se krijem
ovo je podvodni trijem
imam dobar prijem
sutra cu za onu potvrdu
u opstinu
pa na postu
pa na posao
vocni je dan
lagan san
cuvaj se
nocas
proleca

Alexander Calder: Tunnel

Kad mi nedostaješ

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova
Daljine i snega

Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ

Miroslav Antić

Platforme

Večeras u devet
U ulici kod mosta
Taksi tu ne prolazi
Niko nas ne vidi.

Poverljiva skripta
Treba ih predati.

Ja osećam se dobro.

Novine na asfaltu
Tvoje mokro lice
Njihova suva skripta
Mi pravimo film.

I sutradan ujutro
Bunilo mi u glavi.
Danas je utorak
Ja nemam više druga.

Betonski pastir
Čuva svoju ogradu
A velegrad ga zove
Na svoje visoke platforme.

ekv

mašta

da li je to masta, sta li je to, sto izmedju ostalog volim da pricam, to jest znam da pricam sama sa sobom, ne da moram, nego znam i volim, znam cesto zacutati sonju da mi ne smeta jer ja pricam sa nekim, to su najcesce dijalazi, ne monolozi, nekad davno jedno od prvih pisanija je bilo u dijalogu, cak jedna kompletna drama SESTRE, napisana u gimnaziji i po njoj je drustvo koje je bilo u filmskoj sekciji htelo da snima film, iako je i to izgorelo sa svim spisima i uspomenama iz tog doba, dobro se secam svescice, uloga i cinova, lide, tanje, serjoze i aljose, obaveznih imena likova, djaka koji su ucili ruski jezik i voleli sve iz tog doba, cak smo se i dopisivali sa vrsnjacima iz moskve, lenjingrada, kijeva... dobro sam znala ruski... to su stvari koje su ostale samo u secanju, jer i pisma su nestala, posebno mi je zao knjiga i ploca sa stihovima jesenjina koje mi je poslao vladimir morozov iz lenjingrada, bio je student biologije, vrlo slican serjozi jesenjinu, njegovu sliku su mi drugarice uzele jer im se mnogo dopadao, tako sam ga izgubila pre velikog pozara... ko zna gde je sad, valjda u petrogradu i valjda je harašo jer tamo je bilo svega, ali ne kao nekad velikih pozara i umiranja...
no da se vratim dijalozima... pisala sam kasnije uglavnom pesme, malo proze, ali dramu ne, ne znam zasto, mislim da potreba za pricom na forumima i uopste na netu i jest moja potreba da pricam u dijalogu... rekao mi je jednom mili da zna sto mu pisem iako on ne odgovara, jer ja ne pisem njemu, nego sebi, rekla sam mu tada: pa ja citav zivot pisem sebi, ali ne ovako, i to je to, ljubav je ukazala nove staze pisanja, a sustina je ista, sto ne umanjuje ljubav, svi je nekako iskazuju, ali i to je istina da sve radimo za sebe, nije egoizam nego zakon zivljenja, volimo druge radi sebe, a kako drukcije, to je sasvim normalan odnos prema sebi i drugima, drukacije bi bilo vec pomereno u nekom smislu...
posto sam se jutros vec napricala u likovima devojke iz londona i muskarca sa novog zenlanda, mozda cu nesto ponoviti ili nastaviti gde su oni stali...

-crnu ili s mlekom??
-moze crna, tebi prepustam bele figure
-igras šah?
-da, ti?
-ne
-kafa dobra i budan sam od saha
-a sad kad si budan, hocemo jesti, piti
-može
-može
-može
-haha
-gde je bicikl
-pukla guma
-steta, bio je dobar
-popravicu ga
-kiša
-kiša
-kiša
-o cem pricas
-nastavi
-sta
-VLADIMIR: Onda, idemo ?
-ESTRAGON: Idemo!
-didi
-gogo

kiš

Saveti mladom piscu

Rejmon Keno: Kako se piše pesma

Uzmite dve-tri reči bez sjaja
obarite ih kao jaja
Dodajte раrčе smisla bez kosti
i dobar komad nevinosti
Grejte na tihoj vatri s krаја
(il nek u ekspres-loncu naraste)
Sipajte zatim začina i prezle
pospite na to flekice-zvezde
zabiberite ko gnezdo od laste
I šta će ispasti od svega toga?
Zar se tako lako
piše? Ma, zaboga!

(prevod, D. Kiš)


Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Vjeruj da si moćniji od generala, ali se ne mjeri s njima.
Ne vjeruj da si slabiji od generala, ali se ne mjeri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savjest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsjednut istorijskom hitnjom i ne vjeruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvijek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne vjeruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posjećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svjestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne vjeruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svjetova.
Ne vjeruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savjest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savjest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvijek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na vječnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se "užasavajuće dosljednosti".
Čuvaj se lažnih analogija.
Povjeruj onima koji skupo plaćaju svoju nedosljednost.
Ne vjeruj onima koji svoju nedosljednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrijednosti: hijerarhija vrijednosti postoji.
Nagrade koje ti dodjeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Vjeruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Vjeruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamijenio ni za jedan drugi.
Nemoj dozvoliti da te uvjere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvjere da si stoga društveni parazit.
Vjeruj da tvoj sonet vrijedi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe riječi najmanje koštaju.
Tvoje su riječi najdragocjenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa svijeta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosječnog čitaoca": svi su čitaoci prosječni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne vjeruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne misli da su pisci "savjest čovječanstva": vidio si već toliko gadova.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahtijeva veliku cijenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne istjeruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvjere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vrijedi
raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne vjeruj u "naučno mišljenje".
Ne vjeruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbjegavaj ideološka opšta mjesta i citate.
Ne vjeruj u automatsko pisanje i "svjesnu nejasnost" - ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santeom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trijebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.

Danilo Kiš, 1984.

Oproštaj s majkom

Majko! tvoj staklen pogled dušu moju muti
i režu mi zjene izlomljene bore...
Skamenjena, modra, tvoja usna ćuti,
a ja čujem tihe, nježne razgovore.

Još jednom, majko, o još samo jednom
tople prste ti u kosu mi uroni,
da osjetim, majko, u tom jutru lednom
žar ljubavi tvoje... I dok zvono zvoni,

samo jednu riječ utjehe mi kaži,
pa sklopi oko što u beskraj zuri,
osjećam da taj pogled mene traži,
dok niz svelo lice zadnja suza curi.

O, ta bi suza htjela reći mnogo:
poljubac majke što se na put sprema,
i savjet prije no se kaže ”Zbogom...”
nježnu ljubav majke koje više nema!

1953.

Biografija

Divna je pijanica bio Eduard Kon.
Imao je naočari od sjajnih prizama i kroz njih je gledao
u svijet kao kroz dugu.

1
Djetetom još morao je u školi da mokri poslije svih,
jer je bio obrezan.
Volio je nekad pekarevu kći i bio pomalo srećan.
Kada je ona doznala da je obrezan, učini joj se da ne bi
mogla s njim da podijeli postelju.
Otada je volio da zadjene platu za gudalo čardaša i da se
ljubi s Ciganima.
Zatim je – radi utjehe – zavolio Deliriju, i ona ga je uzela
u iskren zagrljaj.

2
Vjetar mu je razvijao pepeo kroz vitki dimnjak
krematorijuma, visoko, visoko...
sve do duge.

1955.

Svatovi

Iz mog doma
izlaze svatovi

Crni su mi odnijeli
Majku

a bijeli
sestru

Mome srcu jednako zvuči
pucaju li zvona
il zvone puške

Iz mog doma
izlaze svatovi.

1955.

Đubrište

Ljudski i životinjski otpaci: nokti kose
Ženske kose koje su pucketale pod električnim dodirom češlja
Liskuni žuljeva zasecanih žiletom
Mrki lišajevi rana
Dlake s nogu iz nosa iz uva
Mirišljava mahovina ženskih pazuha
Lobanje riba
Raširene lepeze rера
Dvosekli češljevi ribljih kičmi
Ošurene kokošije glave
Crno vlažno реrје
Zgrčene kokošinje noge od voštanih krljušti
Životinjske kosti iz kojih je isisana srž
Zelena creva živine vezana u čvor
Tube ribljih kostiju slične uzorcima za igle
Dvostruki baloni ribljih mehura
Ogrizine jabuka
Koštice od šljiva bresaka lubenica
Koštice od višnje kao vitamini
Zgužvani indigo sa šiframa
Trulo voće čije meso jedu crvi kao meso ljudsko
Izgrižene muštikle od višnjevog drveta od kaučuka od ćilibara
Muštikle požutelih prstiju
Plavi žileti plave koverte za žilete tramvajske karte etikete
Papirne čipke teleprinterskih traka
Otpaci uštirkane čipke
Zlatne čaure praznih karmina kao puščane čaure
Ljuske od jajeta iz kojih su se izlegla kljunata čudovišta bez krila i repa
Poklopci pivskih flaša
Crepovi slomljenih saksija
Rogozina trula slama
Crni barjak kišobrana
Ptičji skelet suncobrana
Salvete na kojima je utisnuta posmrtna maska usana
Prazne kese od hartije koje čuvaju u svojim naborima zrna kristala kao u mekom mesu školjki
Presečena šargarepa sa svojim godovima u sredini zelenim pa sve rujnijim
Коrе od graška kao odsečene usne
Pregorele sijalice kao jaja žar-ptice (žice)
Članske karte sa svojih deset zapovesti u koje više niko ne veruje
Požutele manžete
Svilene kravate kao iščupani strukovi vodenih cvetova
Isceđene tube paste za zube
Čepovi
Fotografije snimljene pri mesečini
Karanfili koji grozno trunu
Lale narcisi gladiole
Кrinovi koji daju đubrištu svečan izgled groblja
Ekseri spajalice rajsnegle igle šrafovi ukosnice
Riđi uvojci bakarne žice
Ispražnjene hemijske olovke
Paučina najlon čarapa
Rasparene rukavice
Vezice ringle pločice
Stare cipele koje polako postaju zelene kao trava
Dečji crteži sunca i neba na koje kiša stavlja svoje potpise pretvarajući ih u remek-dela
Drečeći omoti knjiga kao krvava materica muzâ poezije
Ženske ukosnice čiji su se kljunovi mimoišli kao kljun papagaja
Pokisle trake krep-papira
Zarđale žice
Čipkasti otpaci oštraljkom oštrenih olovki
Kore oraha kao rastvorene ptičje lobanje
Trule moždine oraha poput ljudskog mozga
Cevčice od slamke i njine srozane čarape od cigaret-papira
Četke za zube u kojima je ostalo samo korenje u desnima od stakla
Kutije od lima od kartona
Staklene epruvete u kojima su ležali aspirini kao zreo grašak
Boce od mleka piva koka-kole
boce sa malecnim ustima kao u pijavice
boce zurle frule okarine
boce sa razvaljenim trbuhom kao u riba
boce sa zelenim poseklinama
boce što zaudaraju na džibru i na povraćanje
boce sa jabukom-pampurom u gubici kao u zaklanog praseta
boce sa ustima mastiljavim kao usta osnovca
kore od narandže kao koža žena između lopatica
kore od narandže sa postavom kao postava kožnih rukavica
kore hleba raskiseljene u prljavoj vodi kao u krezubim ustima staraca
isceđene polulopte limunova
spiralne opruge korâ od jabuke
Коrе od lubenica kao sveže konjsko meso na koje su
napadale velike crne muve
kore banane kao odrani muški ud
kore krompira sečene neštedimice prosto kao što se seče hleb
Smeđe pramenje prašine
Pepeo cigareta
Isceđeni opušci poput velikih belih crva koje je izleglo đubrište
Prezervativi u čijoj ljigavoj kesi trunu homunkulusi
Talasasti porcelan slomljenih tanjira
Zgužvane novine koje kasne i po mesec dana
Plastika pleksiglas
Grumenovi vate na kojima se gruša krv i gnoj
Dugmad od roga pleha i sedefa
Komadi gaze kao skinuti s đerđeva
Binde na kojima cveta cvet ženskosti
Flasteri na kojima su ostale zlatne dlake s belim korenjem
Pesme (pa i ova)
Koverte sa iščupanom ljubičastom utrobom
Маrkе crvene žute plave zelene
marke na kojima se prse državnici pesnici i osvajači vasione
marke zarobljene dodirom jezika kao što se zarobljavaju ljubavnici
marke za kojima luduju filatelisti spremni da ih balsamuju
marke žigosane kao stoka
marke opervažene čipkom
marke na kojima cveta cveće i reže lavovi
marke sa pečatima gradova
marke sa datumima kao na bocama s pasterizovanim mlekom
kako bi đubrište bilo uvek sveže
Pisma pisana na kolenima u vozu
pisma pisana na velikim pisaćim mašinama vitkim prstima
daktilografkinje prstima sa kojih je upravo polizala puter
pisma pisana dečjom rukom
pisma pisana drhtavom rukom staraca
razglednice pisane hemijskom olovkom na terasama kafana
pisma sa mandatima čuvenih hotela
ljubavna pisma od kojih kiša napravi tragediju
Đačke sveske koje treba čuvati za starost
Posmrtni plakati o kojima se nema šta reći
Salata zelen kupus zelje zimzelen
Кораr рараr karanfil karfiol
Ogrizine jabuka (opet)
Grozdovi jorgovana što se raspada veličanstveno kao izvađena pluća pušača
Krpe lastike kragne
Mušeme muslinske marame svila
Ruže
ruže koje divno pristaju đubrištu kao što pristaju i pesmi
ruže koje počinju da zaudaraju kao ljudi
ruže na koje sleću muve
ruže koje su zavijale u tanke šuštave papire vlažne ruke prodavačica
ruže koje su držane u kristalnim vazama kao zlatne ribe
ruže kojima su menjali vodu kao obloge na čelu bolesnika
ruže vezane žicom kao zločinci
ruže sa zglobovima sličnim zglobovima papkara
ruže sa lišćem tako nalik na veštačko
ruže zbog kojih sam se probudio u 3,30 noću kako ih ne bih do sutra zaboravio

Budimpešta, 1966.

priča

"Krst patnje treba da uzmes na sebe i njime da se iskupis!" Dostojevski

Sjedio je u omiljenom kafeu "Amor" i u mamurnim mislima pokusavao da nesto zaustavi i prepozna. Jedna kafa, druga... Konobarica se lijeno vukla... "Oh, sta joj je, nije valjda i ona kao ja... nocas... pila? Hej, mala, brze malo i dodaj mlijeko!"
Nikoga ovdje ne zna, ostavio je iza sebe mrtvo more, dosao u mrtvi zaliv. Kad bi bar imao nekog? Da mu prica, ali zar da ljekar kuka? No, to moze i drukcije: pitas i brines o nekom, a cijedis sebe. A ko mi to moze biti u ovom morskom pejsazu? Pobjegao je od svih znanih i neznanih. Zacudi se kako dobro razmislja... pa i vidi... "Vidi one male u bikiniju, rodila je majka, kako je dobra." I sta? Kafa! Prvo da glava ne boli, da preturi dan, pa da se da noci. Brige, o tome ce sutra...
Malo kupanja, valjda nece potonuti. Izmokro je onaj silni alkohol od nocas. Kafa je legla. Sta cini? Ne zna. Ovo mu je godisnji odmor, opustanje od beogradskih sranja. A ovdje kao ima zraka. Tesko udahnu.
Ppodne. Jetra cvili. Pocinje lagano zagrijavanje. "Dobices, polako, vrijeme radi za tebe." O, kako mu nedostaje neko. Ko? Sin? A sta bi mu rekao, osim sto bi dusicu izljubio. Knedla u grlu, suza u oku, za sinom ili samim sobom, isto je.
Ko bi mu saslusao srce, izmjerio puls kao sto to on cini drugima. Kome da se da i ko da ga ovakvog primi u paketu i da taj paket ne otvara, nego cuva naslijepo, bez obzira na sadrzaj. A sve je unutra kvarno, i sam se gusi od zadaha svoje nutrine.
Sjedi sa starim drustvom, srecom ovdje ih sve povrsno poznaje i voli i oni njega i moze da lebdi a da ne misli dokle ce stici i hoce li biti naknadnih odmazdi. Bjezi od zena. Prijateljice da, ima ih...
Poznata faca u prolazu. Odakle je zna? Sarajevo ili Beograd, prebra na blic secanja. Zena. Stvarno je zna? I alkohol je zove, nepristojno vice, zaustavlja, ljubi. Da, sad je zna, nisu se videli 10 godina. Procita joj bol u ocima i ucini mu se bolniji od njegovog i to ga privuce. Ali zeleno-plave oci hoce da prodju, pobjegnu, a on se hvata za slamku poznato-nepoznatog. Adresa, telefon, sve u par minuta...
Vec je pijan, ali broj je zapisan na kutiji cigareta, osmehnu se... sutrasnji dan ima smisla, naci ce je i sa njom piti kafu, pricace ona njemu, pa on njoj, evo nekoga kome nije dosadio... zaigra srce u njemu... "Moja si dok sam tu", cudna radost ga podize i ne znajuci sta cini njoj, ni sebi. Nije ni sad, kao ni obicno pravio duze planove od jedne noci... ili dana.

Priča o životu

Ako nekad umrem tuzan
bez igde ikoga
ako nekad sklopim oci
bez zadnjeg pozdava

ostace iza mene tocak vremena
zavrti ga u ritmu nasih pesama.

Ako nekad podjem stazom
kojoj su hodali
svi oni ljudi sto su
vecnost trazili

potrazite me tamo gde su otisli
svi oni putnici sto nisu shvatili

da zivot traje jedan tren
da brzo prodju godine

da svi smo samo cecanje
sto kao eho odzvanja kroz vreme
da svi smo culi tu
pricu o jednom coveku
sto odgovor je trazio
a pitanje davno izgubio.

Sve price o zivotu
imaju slican kraj
i bas tu, posle svega
dolazi istina

I zato zivi, iskoristi svaki dan
kao da je poslednji i budi siguran

Alogia

imagine

Dok smisljam sta da pisem na blogu i jos uvek kako treba da izgleda moj blog jer prakticno sam na pocetku, a mogucnosti bezbroj i interesovanja isto toliko... pisem dnevnik slovima ( sveska i olovka) od detinjastva, samo ratni i poratni ima preko 3 hiljade stranica, pre 2-3 godine sam malo zastala jer su se sa netom slovima pridruzile i slike... i mene su o5 ocarale kao i prve knjige, koje sam zavolela zbog slika, mozda je steta sto i u knjigama za odrasle nema slika, Pavic se malo igrao i sa njima...("Rec je o tome da se nadje nov nacin citanja, a ne nov nacin pisanja.")
... a sve sto sam radila na netu su slike, o slikama, povodom slika... nesto pre toga sam nekad znala pisati gledajuci video spotove bez tona... naucivsi i osnovna pravila snalazenja na netu, poslije nekoliko godina i dobrog iskustva i u tim vodama, spremna sam za sopstvenu internet slikovnicu...
"Tog dana na polici je bila ostala još samo jedna jedina knjiga. Čekali su da padne, ali se samo ljuljala. On je tada uzeo kamen i umesto odgovora skinuo poslednju knjigu sa police kao što se grudvom skida vrabac sa krova.
- Ti ne voliš da čitaš! – primetila je ona.
- Knjige su slikana pamet! – uzvratio je i začudio se kada je čuo njen zaključak:
- Ti voliš da pričaš, a ne da čitaš. I umeš da ćutiš. A ne umeš da pevaš."
Milorad Pavić – Veštački mladež




evo i sad nadjoh neke nove
i
kao da ih nemam dosta
uvek kupim
nek se nadje
nekad ce da zatreba
i tako
kupujem, ne prodajem
posudjujem, a ne vracam
cega se lacam, uzvracam
pogadjam, nagadjam
radjam i poradjam
igram se recima kao slikama
a slikama kao recima
vidim reci
citam slike
gledam
onda sedam
i
sva se tome predam
naravno to vise nisam ja
prenesena slika u meni igra
kao cigra
i tu su reci
i muziku u uhu
cujem samo ja
ovo je o5 slikovnica
bar bih htela da bude
za sad



februar je vezba
uvertira
predjelo od krompira
koje ce u tavi da svira
kupila sam kinesku tavu
u njoj cu mesati
i
prziti
secakano na kocke
meso, povrce, voce
buckuris
svega sto u nju stane
maslinovog ulja se kane
gledano sa strane
to je moj blog
i
to-sam-ja
e-mili-ja



Imagine there's no heaven
It's easy if you try
No hell below us
Above us only sky
Imagine all the people
Living for today...

Imagine there's no countries
It isn't hard to do
Nothing to kill or die for
And no religion too
Imagine all the people
Living life in peace...

You may say I'm a dreamer
But I'm not the only one
I hope someday you'll join us
And the world will be as one

Imagine no possessions
I wonder if you can
No need for greed or hunger
A brotherhood of man
Imagine all the people
Sharing all the world...

You may say I'm a dreamer
But I'm not the only one
I hope someday you'll join us
And the world will live as one

John Lennon

eva

"poslije svega sve pocinje
tek sam naucila igru..."
poslije sveske-mobilni, poslije mobilnog-kompjuter...
~kad ti sve brane, a vlasti tama, imas bozi-dar i bori-se sama~

U potrazi za evom, prvim nickom i prvim sajtom i chatom... na polici nekoliko svesaka i o tome... navika iz rata, da se bar secanje spasi i dobra terapija, se jos dugo odrzala i zapisujuci sve sto se "desavalo" i dusu... da bude zanimljivo, rat je odneo prosli zivot, ostao je bol, bol je stvarao snove i nadu... da bi kompjuterom i bukvalno virtualni zivot zamenio stari-stvarni... osetljivoj a posebnoj, romanticnoj a strasnoj, u vremenu i mestu koje se promenilo i sve lepo nestalo i izmicalo, bio je to slatki, opojni, lazni sjaj nestale srece... od eve do ovog bloga na kome samujem, dobrovoljno i lako, ali samujem... iza mene su likovi-nickovi-trikovi moji i tudji... pamtim mnoge, nesto je zapisano u sveskama, nesto rasuto po netu, a nesto nestalo... pritiskom tastaturom na rec: delete?
yes! i sve nestane u trenu kao sto je i nastalo...
ali da li je bas tako?
ako slike nisu stvarne, ako reci nisu stvarne, sta je sa emocijama?
net je svet za sebe, svet sa svim losim i dobrim oko coveka i u coveku...
jedino sto se o5 promenio nacin komunikacije, ali su zato mnogi svetovi otvoreni, mnoge duse blize i jedino tako su se mogle sresti i jedino tako postoje... raj ili pakao, ali postoji jos jedna dimenzija vise i jednog i drugog i ko je krocio u nju pokajace se svakako, ueo ili ne uzeo jabuku? ali ono sto nije upitno to je emocija, a tamo gde su emocije tu je i ljubav, a tamo gde je ljubav, tamo je i kreacija, a gde je kreacija, tamo je i umetnost.
I uopšte se moze postaviti pitanje: zasto ljudi dugo borave na netu?! sta traze tamo?! sta zele?! ima li nesto sto nedostaje u njihovim zivotima, a sto misle da mogu naci na netu? ja valjda trazim srodne duse, tragam za drugima i za sobom...
*kada se stefan 'pobrisao', nestala su neponovljiva pisma dve duse, koje su u pismima lutale saharom i egiptom, ona u potrazi za prosloscu, on za buducnoscu, govorio joj je da ce mu biti zena jednoga dana, zivece u kuci u oazi na nilu, on ce joj bisere i svilu belu donositi sa puteva sa kojih ce dolaziti umotan u veliki sal, zasticen od peska koji je vetar vitlao po pustinji, ona bi plakala cekajuci svog milog, a onda bi stiglo pismo i reci: mila, ne placi, uvek cu ti pisati, dok obidjem sva mesta i nadjem najlepse za nas moram lutati, ali cekaj me i ja cu sigurno doci i bices moja zena... gde su sada te reci... postoje li... samo u dusi... njenoj i njegovoj ako se secaju ... ona ceka, a on jos luta... i sve je stvarno kao sto je stvarno to sto su se sreli, ljudi se srecu na raznim mestima i tako je to, nevidljivi susreti su kao i vidljivi, ono sto je postojalo u dusi, postojalo je i u stvarnosti... zato su secanja posle toga stvarna isto kao i ona koja secaju na sve sto je spalio rat... i bol je stvaran i iz bola o5 sve nastaje iako je naizgled nestalo... ne moze to nestati, ni rat, ni odlasci, ni pisanja, ni brisanja ne mogu tim recima jednom zapisanim, nista... sve sto je jednom nastalo, zauvek zivi!


Margaret Macdonald~The Opera of the Seas~1915.

Oh, oh, yeah, yeah
sada pratim ritam tvoj
ovu pjesmu, novi broj
ako želiš, bit ću ja
program tvog kompjutera
oh, oh, oh
Denis & Denis

eva:
§{ Mozda je u onoj velikoj i vaznoj knjizi zaista na pocetku bila Rec, a ne Slika, ali ponekad je ovo drugo neuporedivo mocnije te onu Prvu cini na neki nacin i nepotrebnom. Uostalom, zato i postoje slikari, ljudi nezamenljivi kao i muzicari! Da sam slikar, celog bih zivota slikala samo dve stvari: ljubav i mrznju jer od postanka sveta samo to dvoje uvek ostaje isto, a recima se ne moze iskazati ni ta lepota, ni taj uzas covekove duse. }§

tako je pocelo
tako je i danas
svakog jutra
na cafe.netu

...kafu ispijam umacuci dvopek u nju, pa cu preci na caj, juce je sonju bolio stomak, pa ce jucesnji planirani rucak biti danas... a meni je glava malo bolje, mislim da mi se snizio pritisak zbog promene ishrane, pa sad vagam sta jesti i piti, a sta ne, a da ne boli glava... juce sam najzad postavila fotke M-N-Dijete, ispale su ok i zadovoljna sam, tragala sam i za slikama vezanih za temu H-N i Andrica i zadovoljna sam i klupom na Skveru i stepenicama... vreme mi je proslo u sredjivanju postova... tako su nestala 3 jer sam neke spojila, svidja mi se to sto ih mogu da brisem, a mogu i da naknadno uredjujem, o5 mi nije dosadno samoj sa sobom, to kreiranje me okupiralo, a tema trazi temu i nizu se... razmisljam da li da pisem o frendovima na netu... u stefanu koji je pisao prekrasna pisma ili 2 marka: prvog, slikara sa kojim i sad razmenjujem reci i drugog pisca i muzicara sa kojim sam se izgubila kao i sa stefanom u net pustinji u kojoj nema ni nade ni izlaza, ali ja tragam i pisem... pre toga potrazicu svoje zapise na private-profile ,,emili,, (imendan po danu rodjenja na Svetog Emilijana ispovednika) jer to je pre bloga bio moj kafeni dnevnik net i jos je povremeno... danas ovde ovde kopiram pocetak pisanja na tom zatvorenom net-profilu i prenosim jos jedan beg, jos jedan bunker, jos jedno samovanje, a moje pisanje na netu je po stilu i ovakvo: bez pravopisnih znakova... umesto zareza, novi red, pa sve lici na pesmicu-gusenicu :)) a i to u cilju oslobadjanja od svega, kao i u sveskama, tako je i ovde o5 bez linija...

***
preseljenje
ocepljenje
osamljenje
uteha
da mi niko ne treba
ovde cu da pisem
konacno sama
bez stida i srama
i spoznaja
da je jedini spas
iskljuciti svaciji glas
i biti sam
i noc i dan
***
sama na svetu
sama u kuci
sama na netu

11.8.2008.

***

svak radi ono sto moze
a prica sto bi zelio
gadne su mudrosti
covek sam sebe
oceni-proceni
ok
ne bas svak
nazalost
bas oni mali misle da su veliki
a veliki se stide za njih
no
pusti to
kome je do mudrih reci
usla sam da se javim
sve pogasim
iskljucim
jer sutra cu na €
moram
kad cu
ako ne sad
a onda ni sebe vise ne znam
a kamo li tebe i bd
mozda se javim
mozda-mozda
da si bar 1 dan 1 sat
bio tu
mozda bi pricali kao nekad
mozda-mozda
ovako
ti si u ljubicastom tunelu
ja u rozoj spavacici
gladnaaaaaaaaaaaaaaa
vruce je
nije za pice
ali nikad se ne zna
malo sam se ovde sklonila
sa foruma
uvek je neko zaljubljen
i smara pismima
ne kao tebe ja
ni kao mene ti
nisam na to mislila
iznini
mi smo bili dve duse
sto su kad vetar puse
sklanjale glavu u ovu oazu
i cekale glas
kao spas
sve prolazi
mozda se nekad nesto i vrati
mozda-mozda
evo ti o5 1 pesma
setna
ali meni draga
iako mozda ne volis poeziju
mozda shvatis one duse
koje kad ih guse
tako pisu kako disu
mozda-mozda
ovo je moja vezba
koliko mogu pisati
a tvoja
da li ces ovo citati
i nemoj ozbiljno shvatati
moje reci
kao ni ja tvoje slike
isto je to
tebi tvoje
meni moje
i nisam mudrovala
nego sam sebi slobodu dala
da pisem tebi
kao sebi
to shvati
i ceni
blago meni
hahaha
jesam luda
priznam
i onda mi niko nista ne moze
ljutis li se
NE
eto vidis
bas si fin
kao da si iz finske
to bi bilo sve
ovo procitaj
ne mora napamet
ali da mi prepricas
moze li
reci:
mozda-mozda
i to je to
dovoljno

16.8.2008.