još 1 dan

Večno troje

Dva čoveka na svetu
s kojima se ukršta moj put postoje
jedan je onaj koga ja volim
drugi voli sve što je moje
Jedan
u mojim snovima večno živi
I čuva ga moj mračni um
drugi
pred mojim srcem stoji samo
A ja ga nikada ne puštam tamo
Jedan je bio samo tren prolećne nade
proćerdane sreće dah
drugi mi ceo svoj život dade
a, ne uzvratih mu ni sat.
I, jedan živi u mojim pesmama
gde je ljubav slobodna i vrela, poput krvi
drugi je onaj sa dosadnim danima
gde su svi snovi isušeni i sve se mrvi
Izmedju ovo dvoje sve žene pate, žude
Da budu u ljubavi, s voljenim, i čisto
Ali, samo jednom u svakih sto godina bude
Da se to dvoje spoje u isto..

Tove Ditlevsen


The Eternal Three

There are two men in the world
that constantly crosses my path
The first is the one I love
The second gave me his heart.

The first one roars in the tune of my blood
Where loving is pure and free
The second becomes one with the sadest day
That drowns the dreams for me.

The first one gave me a springlike blow
Of happiness, swiftly gone
The other gave me his whole life
Of hours I gave him none.

The first is in a nightly dream
Living in the darkness of my mind
The second stands by the door of my heart
I never will let him in.

Every woman stands between these two
In love, beloved and free
It may happen once in a hundred years
That the two melt together becoming one.

Tove Ditlevsen

još 3 dana

1-5 juli u Beogradu
6-10 avgust u Sarajevu

Iz voza

Gledao sam kako promicu zene
Sadasnje
I buduce
Pejzazi
I telegrafski stubovi
Video sam kako se bezglasno
Smenjuju noc
I dan
Iskocicu na nekoj stanici
Lud od tih promena boje
I linija
I javicu ti
Da sam te na petstotom kilometru ljubavi
Voleo jednako kao na prvom

Izet Sarajlic

još 4 dana

Eva i Ras
Draga Evo,
Ako sam dobro procitala, a o vama sam na netu i pre mnogo istrazivala, a poslednja 3 meseca jos detaljnije, negde sam procitala i kako ste otvorili net adresu na yahoo.com i to sad hocu je da proverim.
Ako je tacna, ako dobijete i procitate ovo pismo, onda cu vam jos pisati... puno zanimljivih stvari...:)
Sada samo zelim da vam kazem da vas cenim i volim i da ste me svojim boravkom na Farmi ucinili beskrajno sretnom. Nije mi bilo juce lako, ali jutros kad sam o5 videla vas predivni osmeh u Jutarnjem programu, laknulo mi je i opet sam se ozarila i pomislila: "Da, sve je ok, to je Eva, ona koju volim i koja je jaca od svih." Bravo za sve sto ste uradili i rekli. Niste me razacarali, naprotiv, sad vam se jos vise divim, jer sam vas jos vise upoznala.
Toliko za sad, ako je istina da puno volite da budete na netu, onda se i nadam odgovoru, pa cu vam pokazati i svoj blog na kome sam pisala i pre i sad o vama kao i jedan forum o Farmi i ono sto sam tamo pisala, jer osim sto sam veliki citac i malo piskaralo i ja kao i vi dosta vremena provodim na kompjuteru.
Do vaseg javljanja... pozdrav i poljubac iz Sarajeva! (27.12.2010.)

Što je prošlo – neće se vratiti

Tu noć svežu vratiti neću moći
Neću videt dragu svoju, čio
Nit čut’ pesmu sreće u samoći
Koju slavuj u bašti je vio.

Ni prolećna ta noć da se stani
„Stoj, vrati se“ – zar njoj, iz prsiju!
Nastadoše i jesenji dani
Kada kiše beskonačno liju.

Draga čvrstim snom u grobu spava
S njom u grud’ma i ljubav počiva
Razbudit je neće ni mećava
Iz sna tvrdog, da krv struji živa.

I slavuja pesma presta rana
Preko mora on odlete živo
I zvuci su sada bez elana
Sa kojim je noću priželjkivo.

I radosti odleteše drage
Čim osetih da ih život sprema.
Sad u duši čuvstva su bez snage
Što je prošlo – povratka mu nema.

Sergej A. Jesenjin

još 8 dana

The Genius Of The Crowd

there is enough treachery, hatred violence absurdity in the average
human being to supply any given army on any given day

and the best at murder are those who preach against it
and the best at hate are those who preach love
and the best at war finally are those who preach peace

those who preach god, need god
those who preach peace do not have peace
those who preach peace do not have love

beware the preachers
beware the knowers
beware those who are always reading books
beware those who either detest poverty
or are proud of it
beware those quick to praise
for they need praise in return
beware those who are quick to censor
they are afraid of what they do not know
beware those who seek constant crowds for
they are nothing alone
beware the average man the average woman
beware their love, their love is average
seeks average

but there is genius in their hatred
there is enough genius in their hatred to kill you
to kill anybody
not wanting solitude
not understanding solitude
they will attempt to destroy anything
that differs from their own
not being able to create art
they will not understand art
they will consider their failure as creators
only as a failure of the world
not being able to love fully
they will believe your love incomplete
and then they will hate you
and their hatred will be perfect

like a shining diamond
like a knife
like a mountain
like a tiger
like hemlock

their finest art

Charles Bukowski


GENIJ MNOŠTVA (MASE)

Postoji dovoljno izdajstva, mržnje,
nasilja,
besmisla u prosječnom ljudskom
biću
da se Opskrbi bilo koja vojska bilo kojega
dana.
Najbolji su Ubijači Oni
Koji propovijedaju protiv ubijanja.
Najbolje Mrze Oni
Koji Propovijedaju LJUBAV
NAJBOLJE – NAPOKON – RATUJU ONI
KOJI PROPOVIJEDAJU
MIR
Oni koji propovijedaju BOGA
TREBAJU BOGA
Oni koji Propovijedaju MIR
Nemaju Mira.
ONI KOJI PROPOVIJEDAJU LJUBAV
NEMAJU LJUBAVI
ČUVAJ SE PROPOVJEDAČA
Čuvaj se Upućenih.
Čuvaj se
Onih KOJI
UVIJEK
ČITAJU
KNJIGE.
Čuvaj Se Onih Koji Preziru
Siromaštvo Ili Se Ponose Njime
ČUVAJ Se Onih Koji Su Brzi Na Pohvalama
JER Za Uzvrat Trebaju POHVALU
ČUVAJ Se Onih Koji Lako Osuđuju:
Oni Su U Strahu Od Onog što Ne Znaju
Čuvaj Se Onih Koji Uvijek Traže
Mnoštvo; Oni su Ništa
Nasamo
Čuvaj Se
Prosječnog Čovjeka
Prosječne Žene
ČUVAJ SE Njihove Ljubavi
Njihova Je Ljubav prosječna, Traži
Prosječno
Ali Njihova je Mržnja Genijalna
Postoji Dovoljno Genijalnosti U Njihovoj
Mržnji
Da Te Se Ubije, Da Se Ubije
Bilo Koga.
Ne Želeći Samoću
Ne Shvaćajući Samoću
Oni Će Pokušati Da Razore
Sve
Što Ne Odgovara
Njihovim Predodžbama
Nesposobni
Da Stvaraju Umjetnost
Oni Je Neće
Razumijeti
Svoj Neuspjeh
Kao Stvaraoci Oni
Će Uzeti Kao Neuspjeh
Svijeta
Nesposobni Da Ljube U Potpunosti
Oni Će VJEROVATI Da Je Tvoja Ljubav
Djelomična
I ONI ĆE TE MRZITI
I Njihova Će Mržnja Biti Savršena
Poput Sjajnog Dijamanta
Poput Noža
Poput Planine
POPUT TIGRA
POPUT Kukute
Njihova Najčišća
UMJETNOST.

by Charles Bukowski

još 10 dana

odbrojavanje...
i zelja da zaokruzim jos jednu prohujalu, staru godinu
da ostavim neke reci i slike
pogledam i unutra i svana
i levo i desno
i gore i dole
pa o5 unutra
u ogledalo
naopacke
do kosti
druge
i
sebe


Rene Magritte

OGLEDALO

Srebrno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Šta god gledam smesta progutam
Takvo kakvo jest, nezamagljeno ljubavlju ili nesklonošću.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo
Oko malenoga boga, četvorokutno.
Većinu vremena provodim mozgajući o suprotnom zidu.
Ružičastom, s mrljicama. Toliko već dugo gledam u njega
da pomišljam da je deo mog srca. No on ne treperi.
Lica i tama razdvajaju nas uvek iznova.

Sada sam jezero. Jedna se žena prigiba nada mnom
Tragajući u mojim daljinama za onim što zaista jest.
Potom se okreće onim lažljivcima, svećama i mesecu.
Vidim joj leđa i verno ih odražavam.
Nagrađuje me suzama i mahanjem ruku.
Mnogo joj značim. Dolazi i odlazi.
Svakoga jutra baš njeno lice zamenjuje tamu.
U meni je utopila mladu devojku
I u meni se dan za danom stara žena
Uzdiže prema njoj, poput strašne ribe.

Silvija Plat

Poslednji dekadent

Kišna ptica

Sve što se danima i noćima u me utkiva i slaže
Što košavom struji kroz krvotok i pore
Ne bi moglo ni onda da se iskaže
Taman da svu dušu iznesem iznad gore
Na sušenje...
I tad bi neko vrenje
Možda vetrova ili svetlosti
Prostrujalo mnome kao žuborenje
I jezivo bi, ogoljene, na zemlji zaškripale moje kosti.

O kada bi bilo mogućno pokupiti sva komadanja
Iza zaboravljenih koraka
I do Sirijusa, visoko, napraviti čoveka od sanja
Bila bi to čudovišna kišna ptica
Što leti ispred oblaka
Ukleta i sama.

***

Koga ja ovde tražim
I zbog čega dodjoh ovamo?
Vazda je čovek na svetu sam.
Kao u kraju drevnih ruševina
Detinjstvo mi blista kao hram.

No i ono me danas vredja
Kada se ničemu ne nadam boljem
Uprtio sam djavola na ledja
s kojim se neprestano koljem.

Teško sam se umorio od života
I klonuo od neke patnje iznenadne
Kao suncokret iza plota.
Ali svaka noć koja padne
Iz neznanih daljina
Zasvetli na mojim dlanovima
Kao lice harlekina.

I sumnje me tad omame kao greh
Te poverujem da je na svetu i najveća zbilja
Samo jedan prezrivi smeh.

Pesma poslednjeg dekadenta

Možda se sve preživelo od grada do rodnog doma
U kolima na drumu
Utonem u iscrpljenu dušu
I kao dugokosi mladi svetac poljubim crvenu šumu.

Ništa nije ostalo nevoljeno i nepokopano večernjom mišlju
Nema traga gde nisu prošli bolni koraci
Kad pomislim na sebe
Žalosno mi u krvi usne njive i rodni šljivaci.

Čini mi se da dim iz lokomotiva pada na ovaj um
U kome žive mnogi sprudovi reke i pejsaži
Dušu i zanos kao da pokriva pepeo siv
Ja sam rekao sve i gotov sam da zaćutim
Sve dok sam živ.


***

Nisam toliko vedar u dobu vrtoglavih snova
Bole me oči od mnogih mostova i šina
Spreman sam raspadanje da proslavim u poslednjem ditirambu
Za večni spas olovnih tišina.
Spreman sam iskreno kao uvek da siđem na dno uma

Da premažem crnim sva plava obzorja
Da ubijem sve ideje revolta i grča
Da počupam reči od zelenog borja
I mrtav - bez duše - na rubu jednoga života

Da umrem kao vagabunda
U svitanju zore iza tuđeg plota.

No nikad neću zažaliti prošlost i nešto što je bilo
Ni za šta mi duše snovi ne vezuju

Ja razumem vreme u dnu mladalačkih bora
Pa perverzno se umire kad jutro digne sivo krilo
Iznad raznjihanih rodnih gora.

Pesma dekadentska tada struji kao skori crvi ispod kože
Lutah i snivah: misao ubi sama sebe
Detinje srce bacio bih na blede vatre
Što se u oktobru modrim bregovima lože.

Ej! da umrem obuzela me čežnja i želja
Mlad i bolesno lep kao rujne šume
Jer gadno beše krvlju pevati za svet
koji ništa ne razume.


Rade Drainac
Kafana Moskva 1922. i 1923.

Kineski duh i zdravlje

Kineske vežbe za energiju i vitalnost tai-chi

Problem sa viškom kilograma, povišenim krvnim pritiskom, cirkulacijom, stresom, nivoom šećera u krvi, ali i kondicijom mogu biti ublaženi praktikovanjem taj čija.
Uz zdravu ishranu, a kineska je jedna od najzdravijih, Kinezi od davnina paze i na aktivnost tela to jest na sklad jednog i drugog u harmoniju koja se upravo postize laganim pokretima koji su i osnova taji-cija. Da bismo i mi zbog hladnijeg vremena i manjeg kretanja u prirodi svom telu vratili izgubljenu energiju i vitalnost isprobajmo nekoliko kineskih vežbi. Naučimo da osluškujemo poruke koje nam šalje telo, kada je umorno i iscrpljeno. Prema drevnoj kineskoj filozofiji kroz ljudsko telo prolaze meridijani, energetske linije koje povezuju sve organe. Uz nekoliko vežbi za pravilno disanje, održavanje ravnoteže i samomasažu možemo našem telu vratiti izgubljenu vitalnost.

Vežba za oslobađanje od stresa:
Duboko udahnite i ispružite levu ruku uvus, tako da šaka ostrane zatvorene. Ispravite leđa i podignita bradu. Onda izdahnite ispružite ruku i podižite se na vrhove prstiju što više možete. Vežbu ponovite 5 puta pa promenite ruku.

Masaža za cirkulaciju:
Svakog jutra pet minuta masirajte akupunkturne tačke. Počnite od ušnih školjki i resica. Zatim izmasirajte noge. Počnite od zglobova, preko listova do kolena.

Vežbe za opuštanje:
Lezite na pod raširite ruke i desno stopalo stavite na levo koleno. Duboko udahnite i lagano pomerajte levu ruku dok je ne postavite potpuno iznad glave. Izdahnite i vratite levu ruku u početni položaj. Vežbu ponavljalte 10 puta.

Masaža za bolju probavu:
Posle svakog obroka masirajte stomak dlanovima. Postavite dlanove na stomak i vrlo malim kružnim pokretima a zatim sve većim masirajte. Napravite 50 krugova.


Bamboo Adobe

I sit along in the dark bamboo grove,
Playing the zither and whistling long.
In this deep wood no one would know -
Only the bright moon comes to shine.

Wang Wei
tr. Liu Wu-chi


VJEČITA PJESMA

Ja slikam slova.
Krijepi me samoća.
Kao more bambus se talasa.
Iz grmlja rosa kaplje kao niza bisera.
Stihove pišem na blistave papire.
Kao da šljiva cvatove svoje po snijegu rasipa.

Koliko traje miris mandarine
kod žene što ga pod pazuhom nosi?
Koliko cvjeta snijeg na suncu bijelom?
Tek ova pjesma koju ovdje tešem
na vječnost služi čovječanstvu cijelom?

LI BAI / LI PO - najveći pesnik u istoriji Kine
(preveo Tin Ujević)

Još jedna jesen

Jesen

Hteo bih sve da kažem kao da se rastajem sa svetom:
Mrzeo sam oca, voleo majku, ljubio jednu udatu ženu
Predajem srce zrelome suncokretu
Što u tamnoj noći gubi svoju senu.

Sa moje stanice skoro će da krene voz
Na ovoj zemlji, odista ima mnogo šarenih čuda
Varljivih profeta, lažnih pesnika, prodanih duša.
Uhoda i luda:
Često i najokoreliji grešnik zaželi da sklopi oči
pod zemljom i travom.

Ja nisam mudrac sa istoka: još manje su moje reči nove:

Pevam kao što paščad laju...

Ne uzmite za zlo ove reči:
i sam sam život učinio lepšim nego što je bio
Mene bi mogao samo kuršum za zlikovca da izleči
Toliko sam se na zemlji razotkrio.

Toliko!
A već ako bi mi sudbina jednom bila milostiva
Pa kad zaželi da skine moje životne skele
Nek umrem u jedan suton kad jesen, inače dosadna
i siva
liči na pečeno tele.


Meteori tuge

Sutra jesenjim šinama sa čežnjom mrtvom za
ljubav i stihove
Opet ću poći umoran od sudbine i gladan kao pas!

Teturajući gradovima i vremenom
Pozdraviću svaku zoru što bedu otkucava u beo
mesec kao u stari gong.

Tako tužan životopis da se stvori
Jadni moj pesniče
Danas kad krv tvoja umesto tebe govori!

Oh, kako je simbolično moj život označen
truležima tuberkoloznog novembra!
Zvukom sa staroga klavsena boli me ta senka
skitničke mladosti moje
U meni nedostižna tuga peva nevinom belinom
snežnoga decembra.
U jutro kad izdahnem sa čime ću se besmrtno vezati?
Ne valjda sa poezijom jednoga neurastenika kao
gradske svetiljke zanihane na mrazu?

Kad ovako mislim život mi biva neprohodna šuma
iz koje srce moje laje kao farmerski pas
iz stepe na mesec žut...

Odista! toliko modrih zvezda na bolnim zavesama
osamljene noći...
Čegarski život ulazi u mrak kao crni voz u beskonačni tunel!

Druže, čujete li me?
Umire jedno dete:
Noćas, raskošno, u daleki okean padaju blistavi meteori
Sa moje životne komete.

Ma Boheme

Ukorak! mesec, senka i ja, sa snom što na mansardi trune.
O ulice, kafane, jesenji kišni bulevari!
Male dragane za uglom u kvadratnoj senci fasade jedne banke
Dunje ranke, kruške karamanke!

I štap težak, rođeni moj drug, niz dugi trotoar buni se u baritonu
Prezriva serenada bolešljivog kašljucanja ispod
bogataških zastrtih prozora!
A gore tri laka oblaka u zlatnom tonu
Senkom paukove mreže krstare iznad rodnih gora.
I sat kašlje sa tornja katedrale
O draga, oči moje nezaspane!

Zadremao je stari svirač na bolesnoj violi i zadnji boem
izašao iz kafane
Mračne su stepenice uz nebo ka sanjivoj mansardi.
O tužni zidovi što opominju na ludo ubijane dane
Sa beskućnim drugarima, šareni kao leopardi!
To kandilo gori u vratarevoj sobi i dete jedno plače
noć da rasani
Dani, moji dani, kao lišće razvejani!

Mesec je na krovu na kome u molu cvile telegrafske žice
Na otvorenim prozorima dršću zvezdana kola
Čudno je, čudno, noćas bledo moje lice
Izobličeno od potucanja i bola!
A na stolu pesme, na žutim marginalijama novina rasturene stoje
Čežnje za daljinom
Romantične ljubavi moje!

I kao jedini portre na zidu visi stari kaput i velurske pantalone
Divna garderoba vagabunde iz mladalačkih dana
Jeseni Pariza, noćiju Firence
Sa čudnim srcem gordog Peladana!
A stara stričeva violina pokidanih struna
Spava uz uzglavlje nemim zvukom mesečine sa dalekih straduna!

I tu na podu kopne razbacane karte istočnog ostrvlja
Stari uput mornarske astronomije
Indeksi brodova što svake subote kišnoga novembra
polaze iz Liverpula
Jedna ispijena boca rakije
I beli kišobran moje odbegle drage što sada služi
umesto abažura.
A šta je najbolnije
Za vratima gde stoji lavor i slovenački krčag
Trune mrtav moj lirski san na ostrvu Fidži i
Melanezijski arhipelag!

Kao u grobnici egipatskih kraljeva na plafonu u
sanjarijama ispisan je životopis moj.
O kada bi znao da čitaš sve ljubavi što su tu probdijene
Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene
Sećanja na dom izgubljen u lirskoj bici kao Vaterlo
Kao čadsko jezero osećanja čista
Video bi da je tu godine proveo pesnik koji nije
trebalo nikad ništa da napiše
U Adamovom kostimu bez smokvina lista.

O ne! živelo se sa refrenom večnim iz nenadmašne poeme.
Druže, Drainče! zatvori prozor na srcu i na mansardi
Veliko jutro što dolazi sa umrljanom zorom kao šifonsko platno
Zateći će smrt tvoju kao mrlju prave linije
Koju je podvuklo nadvremensko klatno.

1927.
Rade Drainac

Neiskvaren iskustvom

Crteži

Ponekad tako sebe damo
za oci jedva upoznate.
I na rastanku cutimo samo
i ne trazimo da nas vrate.
Zivimo posle u tom drugom
sve dok mu oci svetom plamte.
I ne znamo sto nas pamte dugo
kad ne trazimo da nas pamte.


Da li sam svuda gde su mi tragovi

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze
mada je neobicno
sa mnom je opasno hteti
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video
da bih smeo da tvrdim
mnogo toga sam saznao
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze
mada je neobicno
sa mnom je cudno cak i umreti
jer ja se ne zavrsavam.


Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

Miroslav Mika Antić

Dan je kao sunčan

I ništa te kao ne boli

Dan je kao sunčan
Ti si, kao veseo
Prolaziš, kao, ne vide te

Svima je jako lijepo
Svima je, kao dobro
Svima je, kao ludo...

I ti si, kao sretan!

Živi se, kao u moru
Ptice su, kao slobodne
Budućnost, kao na dlanu

Savjest je, kao čista
I sunce je, kao jasno
O srce, kao pjevaj

Svi, kao brinu o svima
Svako je prijatelj, kao
Svima je kao stalo do tebe
I do svijeta...

I dan, kao ode
I ti se, kao smiješiš
I ništa te, kao ne boli...


Sunce, vjetar i ti

Napisat ću ti pjesmu
U kojoj će biti
Sunce, vjetar i ti.

Vrijeme će mirisati pred kišu.
Žito će snivati Van Gogha.
Poljem će svirati rijeka
Iz roga zelenoga.

Odjenut ću te u haljine tanke
Tek tijelo da ti se sluti.
U jednom će stihu lipa
Svu pjesmu zapuhnuti.

Hodit ćeš sva izvan sebe
Od uzvišenosti neke slobode
Nedjeljiva od svega što vidiš:
od zraka, od zemlje, od vode.

Jablani dizat će glave.
Ružama dah će stati.
Za vitkom pojavom tvojom
Svi će se okretati.

I šume, i brda, i ljudi
I suncokreti daleki žuti.
Učinit ću da cijeli se svijet
Oko tvoga lika zavrti.

I u tome, svemira verglu
Gdje prste u prostor boje
Ti očima šibat ćeš pejzaž
Svjesna ljepote svoje.

Vjetar odoljet neće
Za kosu će te ščepat.
Ti ovlaš ćeš ustrgnut klas
I kosu u rep ćeš vezat.

"Moja si", siktat će vjetar
Za vratom studeni zubi.
Dobacivat ću ti maramu kradom
Da vrat zaštitiš dugi.

"Ne bježi", bjesnut će vjetar
"Nećeš se oteti lako"
I zaskočit ćete pod suknju
Put bijela bljesnut će zrakom.

Ti zgrabit ćeš vjetar za gušu
I koljenima ga stiskati glatkim
Sve dok trzaji vjetra
Ne postanu posve mlaki.

A zatim ću, tiho, u pjesmi
Otškrinuti oblake lake
I ti ćeš prosuti kose
U zlatne sunčane zrake.

Tisuće svjetlosnih strijela
Kroz srce će ti sinut.
Od nožnog palca do čela
Nevidljiva vatra će liznut.

Osjetit ćeš u svakoj pori
Svjetla svilene lasi
Vrh tvojih stidljivih grudi
Dvije maline divlje će rasti.

Osjetit ćeš pod čaškom pupka
Sve ukrug slatku toplinu
I kao kad dijete kamenčić
Baci u vodu mirnu

Krug za krugom topline
krv će širiti se vrela
Sve dok ne dodirneš sebe
Izvan granica tijela.


Sve je u svemu

Izašao sam samo iz sna u san.
Lica se svoga ne sjećam.
Gubitka nema. Plakati čemu?
Opet sam tu. Sve je u svemu.

Dok bijah ko vi, lelujah zrak
a sad sam kao svjetlost lak.
Tijelo mi više ne baca sjenu.
Opet sam tu. Sve je u svemu.

Izvan života, izvan smrti
nikakve boli vise ne cutim.
Ne pitam tko sam. Nit težim čemu.
Opet sam tu. Sve je u svemu.

O, kad bih mogao, blaženi grebe
od svega toga oduzet sebe
ja sve bih dao za mrvu žara
da opet sebe iz ništa stvaram


Enes Kišević

Pesma o duši

Pjesma o Duši

Ja nisam ni ego, ni razum, ni um ni misao nisam
Ne možeš me namirisati ili u riječi uobličiti, okom ili uhom uhvatiti.
U svjetlosti ili vjetru me ne možeš naći, ni na nebu ni zemlji
Svjesnost i sreća, Blaženstvo Blaženoga Ja sam.
Nemam imena, ni život, ne udišem zrak
Ni jednim elementom ukalupljen nisam, koža me ne prekriva
Nemam jezik, ruke ni noge, ne starim.
Svjesnost i sreća Ja sam, Blaženstvo u oslobođenju.
Odbacujem mržnju i strast; iznad iluzije i pohlepe;
Ponos me ne dodiruje, nikada zavidan nisam
Iznad vjere, bogatstva, slobode i želja Ja sam.
Svjesnost i sreća Ja sam, Blaženstvo je moj pokrivač.
Poroci, zadovoljstvo i bol nisu moje porijeklo
Ni sveti spisi, molitve ni hodočašća
Nisam materija, ni eter nisam.
Svjesnost i sreća inkarnirana, Blaženstvo Blaženoga Ja sam.
Strah smrti ne poznajem, pukotinom ili rasom razdvojen nisam
Nijedan roditelj me ne zove dijete, veza rođenja me ne veže.
Nisam učitelj ni učenik, rođaka ni prijatelja nemam.
Svjesnost i sreća Ja sam, jedinstvo s Blaženstvom moj je kraj.
Ni znanje ni poznavalac nisam, ne možeš me upoznati, bezobličnost je moj oblik.
Lutam između osjetila, ali oni nisu moj dom
Uvijek mirno uravnotežen, ni slobodan ni vezan.
Svjesnost i sreća Ja sam, u Blaženstvu moj je dom.

Šankaracharya

Popodnevna pjesma

Popodnevna pjesma

Upucujem ovu lijenu
popodnevnu misao
njeznu i pohotnu
u ono dvoriste u kojem sam
vas gledao, draga susjedo

Tisucu devetsto pedeset sedme godine
kada je bila jesen slicna ovoj
i kada su jos u moj san udarali prozori
roditeljske kuce utopljene
u sibenskoj jugovini

U gradu koji je postajao moja bolnica
a mojom napola razbudjenom glavom
kolali prvi tramvaji plavi i uspavani
adresiram tamo ovu misao i kazem
steta

Bili ste ljubavnica mog cimera od
osam do jedanaest svakog jutra
kako ste se zvali Ema, Selma
Alma, Adela
da li je sto izmijenilo vase lice
oci i trbuh

A kako sam vam zavidio
vracajuci se iz setnje
od osam do jedanest izjutra
uz cetvrt kruha i mlijeko u jednom
blijedom Pescenickom mljekarstvu

Svim je bojama vec moj prvi
studentski rujan dodavao
malo crnog i malo tamnozelenog
i danas Vam iskreno kazem
steta, steta

Vise vjerojatno i niste za takva sta
ponovo ono dvoriste
vrijeme je za nedjeljni ribolov
i vas suprug odlazi

Vi znaci danas dolazite jos ranije
u moju sobu, oko pola sedam
a ja bas izlazim, steta
jer moj je cimer mrzovoljan tako rano
i ja bih Vam vjerojatno pruzio vise

Ali ja idem u setnju
i setao sam tako godinu i drugu
i ne da Vam se hvalim, bilo je toga
kakve sve zemlje, pica, kakva mora
gdje sam sve bio, gdje sam sve ljubio
i kakve zene

Jer vama otvoreno mogu reci
kuda sam sve setao po kisi ujutro
nekakav vlak je istruo u crnom
proljecu u Poljskoj, blizu Rusije

Kakvu sam tamo
zenu ostavljao, isukrste
i kakva je mene ostavljala na sjeveru
pijuci neko nerazgovjetno
pice svog naroda
daleko, daleko, kao u snovima

Opet netko ovdje u Zagrebu u
Jurijevskoj
pa oci providne i dragocjene jedne
cehinje iz Brna, Vozderkove

Premjestene zauvijek u moju utrobu
a takav snijeg i sve sto treba bilo je,
bilo
ali ono dvoriste u kojem sam vas
vidjao
izmedju dva neodredjena stabla crna
od vlage one jeseni

Vas tako obicnu i raskalasnu domacicu
i mirisi koje ste ostavljali u mojoj sobi
U sezonama 1957,58 i sljedece
steta, nepovratno steta

Niceg nema, niceg nema od tebe
od mene


Vec sam ti pricao to

Da li znas, i ja sam nekada imao grad
ulice, draga lica u dvoristu
pod kestenom stol, nekada
prasnjava slika i cesta od sna
curice, drugova pjesma
u dusi se budi djetinjstvo

Zamisli, mirise lipa i ljeto je tu
kasnije snjegovi, pramen sam magle
pod neonskim svijetlom u zimu
pricam ti, im'o sam druga k'o brata ja
sada pustinja, ceznjiva pisma
pacifik od tuge i sjecanja, kazu sudbina

Ta kurva bol ime mora imati i razlozi
milion prica, al' svaka vodi samo do pustosi
pitam, da li znas, a znam da ne znas
nit' ces ikad shvatiti
a i zasto bi, oprosti, to gorka tecnost
iz mene gluposti govori

Nije nostalgija, ta je romanticno
nevino cedo spram ovih stanja
necu da spominjem rat i uzase
politiku i slicna sranja
necu da ponavljam, pravda ne postoji
ta to je jasno bar
hocu da dopustim suzu ljubavi
sa njom sam divan par
kasno je, znam

Curi noc, svaka je mala vjecnost za mene
da, znam, moras poc, o, kako nervira
kad zadnji autobusi se izgube
pitam, da li znas, i ja sam nekada imao grad
ulice, draga lica u dvoristu
pod kestenom stol
ah, vec sam ti pricao to


Slovenska

Pise mi majka iz Beograda
brine se kako mi je
oni su, kaze, u redu
pitaju kako sam ja

U mome zive nemiru
pobratimstva lica u svemiru
polako ucim slovenski

Pisu mi djeca iz Zagreba
brinem se kako im je
oni su, kazu, u redu
pitaju kako sam ja

Ponekad popijem pice
s' predsjednikom Republike
pita me kako mi je
ne brini, kazem, sve je u redu
igram svoju predstavu
jer

Stanujem u Ljubljani
ekskluzivan kraj
industriska zona, Fuzine
sretnem neke zemljake
pitam ih, kako je

Ne brini majstore, gura se
djeca idu u skole
polako uce slovenski
jer

Po casi ucim se slovensko

Kaj ti je deklica
zakaj si zalosna
kaj mi je, nic mi ni
srce me boli

Rade Šerbedzija

Voćni google rodjendan

nocas je kisa pala
kao onda
a jutros sunce zasjalo
kao onda
davno sam sve reci ukrala
i prekrala
pa sad cutim

a tada iz sume na rubu
reci ne cuh ljudske
no s brega prvo krik
pa plac iz doline
i potekose neke nove
i meke
a saptahu ih lisce i kapi
daleke
pricaj mi mama o5
slusaj mila o5

ponedeljak bese kao danas


k'o da si izasla cela
iz kore drveta moga


da budes sveza i mlada i puna zivota
kao vesela i divlja decja igra
da budes sveza i bistra kao voda
i bestelesno vitka poput tigra
da obnavljas se bezbrojno kao ikra
da narav smrtnu nikad ne odas
da budes i ziva i mitska cigra
da znadnes sta je potpuna lepota
i budes vecno mlada kao ja
to bi mama htela da ti da

da kad te sretne neka stara zena
sto ipak nesto od starosti ceka
pozeli biti o5 jednom mlada
pozeli biti lepa kao nekad
kao ja
sto htejuc da se k'o devojka nosi
crveno lisce zamrsi u kosi


*ponedeljak je vocni dan
**danas je mojoj Sonji - Kristini i Googlu rodjendan
***pravu tortu pojele smo juce, a danas cemo virtualni san
27.9. Vozviženje Časnog Krsta - Krstovdan

Rodni breg

Na peskovitoj padini nišu se tuje
Pod njima bujni mravinjaci
Često, ovuda, nečujni koraci
Gluvih noći do kolena gaze
A koji put, kad dunu oluje
Zelenom dolinom, sve do planinskog ždrela
Glas neke kobne ptice zoru pomračuje.

Neki krupan, crveni cvet
Raste ispod mrkih senika
Kao kandila šumskom bogu.
Sa tog sam brega, davno, odlutao u svet
Te ne znam dal i još u kojoj brezi
živi slika
Mog prozeblog detinjstva
Svetačkih i bosih nogu?

Rade Drainac

~nista nije slucajno~

Susreti na internetu

poprilicno sam zapustio svoj spejs i retko svracam u ovaj prostor. dani i noci kruze i kruze i ponekad mi se cini kao da je to jedan te isti dan koji se okrece oko nekog svog centra a ponekad mi se cini da se taj centar urusava i da moze da mi se desi da se dan i noc prostru u vremenu i prestanu da budu dan i noc i postanu... nesto o cemu ne umem ni da mislim... uglavnom sam na fejsbuku i tamo stavljam fotografije koje radim. lutam i lutam i pokusavam da uhvatim lepe kadrove, sve vise se pitam cemu to lutanje, zasto ta potreba za pravljenjem lepih kadrova. pitam se a znam da ne umem da odgovorim.
ako zalutas na onaj fejsbuk prostor - eto tamo su fotografije koje pravim
budi samo dobro i uzivaj u svim lepim bojama i mirisama ove mlade jeseni 23.9.2010.

cao dragi ponty
drago mi je da si se javio
znam da se neke adrese zaboravljaju
nisam ni ja ovde cesto
myspace je nekim cudom probio led na netu
a onda se sve o5 cudom za_mrzlo
ljudi su otisli
a ja sam istrazivac
i uvek idem dalje
ali me facebook od pojave nije privlacio
tako da sam ga pre_skocila
ustvari posle svega
usamila sam se na svom blogu
takva faza
i ja zeleni caj od maja pijem umesto kafe
setim te se nekad
iskreno
e
bd
25.9.2010.

umorna i gladna
jedem i citam na kompu
ovo sto si napisao moram prevesti na engleski
u svakom slucaju ce biti na blogu
deluje i kao pesma
a inace je smisao
onoga sto sam htela reci
na tvoj nacin
potreban je dijalog
i onih koji se razumeju
i ne razumeju
ovo je bio probni balon
nisam to svima ni slala
i puknuo je bas tamo gde sam i ocekivala
neki nisu odgovorili
a ja znam poprilicno svoje prijatelje
neki su usavrsili sve tehnike na kompu
cuda stvaraju
ali poimanje arta im je strano
ili drukcije
ko ce znati
opet krug
volan
ili
kocnica
:))
bd


P.S.
danasnji moj lagani uradak
lici na 60-70-te
kao tvoj
samo sto je u boji
ipak sasvim drugi stil
23.6.2008.

s ubota
s vira usna harmonika
s teta sto ces neke fotke propustiti
s to me manje ima
s lika vise_tu nesto ne stima
6.10.2007.

n edelja
n asla sam ptice-mace
n aravno sad
n evalja nesto drugo
7.10.2007.

porodicna da, ali ne moja
vec mog prijatelja ciji je deda
napravio taj hotel i jos mnogo toga
a on svu dokumentaciju tri generacije
sacuvao i objavio vise knjiga i o tome i inace
amater fotograf i sta sve nije?
a upoznala sam ga radeci na
jednom projektu
naucila mnogo od njega
divim se takvim ljudima
a malo ih je a skromni su
tako da malo ko zna za njih
na ceni su neke druge vrednosti


[pogledaj na googlu: Caba Madjar]
septembar 2007.

Dva prijatelja

Dva prijatelja što se svakog dana
sastaju ispred tri lista duvana
celoga života dosadnog i dugog
ne vide niko jednoga bez drugog

Dva prijatelja što se svakog dana
sastaju ispred tri lista duvana
toliko su oni nerazdvojni bili
da su celome svetu dojadili

Ali jednog dana iznenada
oni nece proci kroz svoj deo grada
na sastanak što ce toga jutra biti
prvi put ce jedan od njih zakasniti

I otad milijarde dane i nedelja
nece se vidjeti ta dva prijatelja
duže od života, o mrtva ce biti
dva najbolja druga ko što smo ja i ti

Matija Becković

lyric
Arsen Dedić
Rade Šerbedzija

Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito
sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu
naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i
lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta
i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje
glave
Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim
kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih
slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje
vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne
popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih
isprava
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu
kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj
glavi
Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u
visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u
životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to
izmislio
Kuća ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave
nadom.

Kad sam je prvi put video

Kad sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu
osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno
spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga
grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj
radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim
mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

Vera Pavladoljska

Vera Pavladoljska

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrcavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

Matija Becković
1960.

o5 o letu

Zamorena pesma

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nereč kaže
kasno
je
Necvet kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije


jutro, caj... o5 petak, kraj sedmice, kraj meseca, kraj zime... otvoren prozor i napokon dugo cekano leto, konacno toplo i konacno se ugejala smrznuta krv macke i pocela da kola i vri i vise me mesto ne drzi, krecem, treba sve nadoknaditi, treba sve stici, sve obici, odustajem od potrage za pravim recima, stvarima i ljudima, ostavljam hladne navike, bezim od poslovnih, kucnih i ostalih obaveza, spremam i telo i dusu za snove, lutanja, odlaske i dolaske... uskoro, za nedelju-dve krecem na prvo putovanje, kao i uvek prvo na planinu, na visinske pripreme, sirenje pluca, setanje kroz sumu, branje i udisanje poljskog cveca i cajeva, pa onda na jug... juznije od crne gore, juznije od juga balkana, juznije od delte nila...
obustabljam uzaludna cekanja, ostavljam i knjige i sveske i olovke, muziku i ljudski govor, bezim od telefona, tv sapunica i realitija, odbijam gledanje repriza starih programa, sve gasim da se spasim, gasim i kompjuter i zaboravljam mesta gde sam bila i gde sam sad, zaustavljam vreme, vec odavno zasicena i blogom, ovim postom sve i bukvalno zaokruzujem do daljnjeg, delic secanja i interesovanja zaokruzeno u 200-tinjak postova je jos jedno mesto i jos jedan deo moje duse na netu, a sada zaista zelim stvarno da lutam po pravom svetu... sve sto mi treba su jedne suncane naocale ili suncobran da ne pregorim...
javljam se samoj sebi kao sto sam pisala samoj sebi da idem, ali da cu doci, leta su lepa i kratka, javicu se jednog dana sama sebi sa nekog mesta, bez naslova i bez slike ako ne nadjem razglednicu...


Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti
suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. to trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

Branko Miljković

o5 o umetnosti

*ART

Is complete when it is human
It is human once the looped pigments
the pinheads of light
under their deft restrictions convince
as the index of a possible passion
as the adequate gauge
both of the passion and its object
The artist lies for the improvement of trut
Belive him!

Charles Tomlinson:
A Meditation on John Constablej


**Robert Capa:
***Pablo Picasso and Françoise Gilot 1948

*Umetnost

je potpuna kad je ljudska
ljudska je kad obruseni pigment
iglice svetlosti
obezbedjujuci prostor unutar svojih ogranicenja
ubedjuju kao pokazatelji moguce strasti
kao odgovarajuce merilo
i strasti i njenog predmeta
umetnik laze da bi popravio istinu
verujte mu

Čarls Tomlinson:
Razmisljanja o Dzonu Konstablu

o5 o rodjendanu

Pesma za moj 27. rodjendan

Vise mi nisu potrebne reci treba mi vreme
Vreme je da sunce kaze koliko je sati
Vreme je da cvet progovori a usta zaneme
Ko lose zivi zar moze jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu
U dve noci bio zaljubljen nocu
Dok jug i sever u istome plodu
Sazrevaju i cvokocu.

Sanjajuci ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo
A poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom skoluju
Ja bih se zeleo na strani zla tuci
Pa ipak po milosti istorije
Povracajuci i ja cu u raj uci.

Za prijatelje proglasio sam hulje
Zaljubljene u sve sto peva i skodi.
Dok mi zvezde kolena ne nazulje
Molicu se poboznoj vodi.

Branko Miljković

------------------------
23.maj 2003. petak:
------------------------
JA:
*UMESTO*RASCVETALIH*GERBERA*BOŽIJEM_DARU*MERA*UMESTO*NEŽNOG*DODIRA*LIRIKA*KOŽU*IRITIRA*TEBI*DAR*U*SNOVE*PAKUJEM*DUŠOM*POSVECUJEM*B*OD*R*23*5* (7:00)


Rodjendan

Dvadeset i peta opomena
za dugujuci zivot.
Vec - dvadeset i peta!
Kako se ludo okrece ova matora planeta,
kao zaljubljena siparica
blesava od srece.

Okreci se ti samo, stara,
okreci, okreci...
Sto se mene tice
- ja cu samo da zacepim usi,
pa i poslije stote opomene,
bicu opet duznik ravnodusni.

Ali da platim
- ne, nikako!
Radje
odlazim iz ovog gnijezda.

Hej,
zaustavite planetu,
ja hocu da izadjem,
idem u vjecnu skitnju izmedju zvijezda.

Sta?...Necete?...
O, ima i tome lijeka,
jer iako nijesam Galilej
ni Djordano Bruno,
ja sam covjek jednog svemocnog vijeka,
pa znam da ce morati,
lijepim il` bunom,
da padne taj jogunasti
sto ne da i steze,
dosta je samo da neko vrisne:
`Dolje apsolutizam zemljine teze!`

Uostalom,
vec su pocela da kevcu stenad po vasioni.

Hej,
zaustavite planetu!
Cujete li - zvonim...

Vitomir Nikolić