Moram citaocima reci dvije stvari: prvo, Eva je sve ovo prilicno zbrzala kao da svi znaju sve kao i ona, a njoj se eto zurilo na taj pocetak, i drugo: 4. glavu je napisala kratko i placuci.
Tu cu je odati, da to je ON, covek koga voli. Bila je kratka, nema, suzna i nije mogla nista vise da kaze. Kad god prica o njemu, place. Izbegla je suze. Ali sada ne zna da li su se citaoci dovoljno zadrzali na toj stranici i osetili njene prigusene suze. Zato ih moli da se vrate i jos jednom procitaju glavu 4, da zapamte da je to on, njen mili, njena ljubav, onaj o kome prica ovu pricu, junak njenog romana. Takav je bio, a kakav ce biti jos ni ona ne zna. U njenim snovima, masti, stihovima, ona ga je digla u zvezde i on je odavno ono sto i jeste i nije.
Svakog jutra kad se probudi klekne i dugo, dugo se moli, ne moli za ljubav, nego za mir i snagu, snagu da moze da zivi, a zivi da bi pisala. Pred sobom vidi svoj put, put bez linija, tanke linije njenih proslih zivota sve su tanje, ali jedna najjaca, najsvezija i nije njena, nego njegova. Ona je obrisala linije, a on je nacrtao svoju, vidljivu i na njenoj novoj mapi po kojoj je tek ucila da hoda.
