još 10 dana

odbrojavanje...
i zelja da zaokruzim jos jednu prohujalu, staru godinu
da ostavim neke reci i slike
pogledam i unutra i svana
i levo i desno
i gore i dole
pa o5 unutra
u ogledalo
naopacke
do kosti
druge
i
sebe


Rene Magritte

OGLEDALO

Srebrno sam i egzaktno. Nemam predrasuda.
Šta god gledam smesta progutam
Takvo kakvo jest, nezamagljeno ljubavlju ili nesklonošću.
Nisam okrutno, samo istinoljubivo
Oko malenoga boga, četvorokutno.
Većinu vremena provodim mozgajući o suprotnom zidu.
Ružičastom, s mrljicama. Toliko već dugo gledam u njega
da pomišljam da je deo mog srca. No on ne treperi.
Lica i tama razdvajaju nas uvek iznova.

Sada sam jezero. Jedna se žena prigiba nada mnom
Tragajući u mojim daljinama za onim što zaista jest.
Potom se okreće onim lažljivcima, svećama i mesecu.
Vidim joj leđa i verno ih odražavam.
Nagrađuje me suzama i mahanjem ruku.
Mnogo joj značim. Dolazi i odlazi.
Svakoga jutra baš njeno lice zamenjuje tamu.
U meni je utopila mladu devojku
I u meni se dan za danom stara žena
Uzdiže prema njoj, poput strašne ribe.

Silvija Plat

Zemaljski dani teku

Malo pisanja uz zeleni japanski caj i engleski dorucak (6 puta sedmicno: 3 puta omlet - jaje sa pavlakom na maslinovom ulju i 3 puta sendvic od crnog hleba, sira i pilecih prsa i 1 put casa soka, to jest ponedeljkom je i dalje vocni dan)...
A pisati o sebi, nije ni tesko, ni lako, ja to radim lako i bolno godinama, izgubim nekad korak, pa se okrenem unazad da vidim sta je to bilo da se ne zaboravi, te mrve moga zivota, da li vrede ili ne, nevazno je, ja slazem svoju slagalicu, svoju kulu od karata, ne bojim se hocu li je sloziti, hoce li karte pasti, svega je toga vec bilo, ali nikakvo iskustvo nije me zaustavilo, to je tako, takva sam, sklupljam jedinu ostavstinu koju imam i ne znam kome da je dam, mozda ostane na netu, kao nekad imanje detetu, imanja vise nisu sto su nekad bila, to kazem ja, drugi ne, ali nikad me nije bilo briga sta drugi misle, pa i kazu, ako to i znaju, svo-ja bila, svoja sam i bicu. Vec su 2 godine od mamine smrti i 14 od tatine, u avgustu su otisli, par dana pre dana kojeg su me rodili, ostala sam tako drugi put iza njih, ono pola deteta sto bese ostalo posle rata, vec 2 godine leti bez sveza, obaveza, nikad ne zaboravlja, ali malo javlja jer sad sam ja ta koja ceka prozivku, to osecanje vezano za njih je jedina moja proslost, sve drugo je danas i sutra.
Tako je proslo kratko, toplo leto, dugo cekano, utroseno na ex i u slast, u novim oblicima i osmesima, na raznim mestima, na istok, pa na zapad, pa nazad u bazu, proputovanje mestom prebivalista, koje se menja i trazi nove uglove gledanja, tu je i novi foto-objektiv na mobilnom aparatu, tako da je kao nekad pravljen poznati scenario, od ogledala do blica i usput susret sa puno lica, planovi su se zidali i rusili jer je to kratko leto dovoljno samo za zelje koje treba spremiti za zimnicu i zimski san, a u prolece otpecatiti tegle da se krene na vreme...
Sto se tice interneta i svega na netu, pa i bloga, sve je bilo na odmoru, na tv-u su bili dobri filmovi u vecerima kad sam ostajala kuci, uzivala sam i u letnjem izobilju voca i povrca, pa se zdrava ishrana sasvim spontano produzila i na leto, cak i u gostima naslo se ono sto se jede, a ono sto ne, ne iskusava me, a sve pod kontrolom, vaga ne laze.
Da, sve bi bilo lepo i dobro da nisam u dusi jednako nemirna kao sto sam uvek bila, kraj septembra i oktobar, prve magle, slaba cirkulacija, oblacenje, uvlacenje i povlacenje u bunker i tunel je bolan dok se opet ne naviknem, da naviknucu se, nije prvi put, toliko sam takvih krugova okrenula, ali sad su krugovi duzi i tezi, a osecaj da ih nema bezbroj, unosi blagu jezu odbrojavanja, telo izdaje, popravke su koprcanje i uteha, a duh je olaksanje i bolovanje, kako ce i koliko moja mlada dusa dalje, sta mi ostaje?
Ono sto i pre, imam je, ima me, umetnost koja ne zna za granice i razlike, u njoj sam se prepoznala, u njoj sam plivala i tonula, skrivala i otkrivala sebe i druge, to je ono sto mi je bog dao na dar, kad nemam reci, kradem tudje, jer sta cu ja novo reci, sta mogu osim ponavljati uvek isto na razne nacine... mozda, uvek postoji mozda, pocnem i brze tipkati i brzina pomogne duhu da se usklade i pocnu stvarati neku harmoniju, a masta se razbukta kao kad vezem po papiru, to bi bili planovi za blog, ovo sto je blog sada su one mrve koje skupljam kao sto sam nekad skupljala salvete i razglednice, pa ih razgledam i razlistavam, malo menjam, malo ostavljam kao za zimnicu, umesto ajvara i tursije...


Tragovi proslosti

Bez kraja put
Na njemu, sam
I dalje hocu da znam
Gde vodi san
U kakav dan
I dalje hocu da znam

Tragovi proslosti u meni
U noci bez jutra

Zbog niskog neba povijam glavu
Avet slobode iz balkanskih suma
Na vratima raja savijam krila
Bog i prosjak od rata do rata

Van Gogh

Poslednji izlet u Sarajevo

Nesto kao Kaporov "Poslednji let za Sarajevo", a i nije daleko od njega u svakom znacenju, a posebno mesta i vremena koje me moram priznati najvise vraca u krug i ometa pricanje bez linija... tako sam i danas o5 isla na izlet u Sarajevo (pre rata sam zivela u njemu) sad izlazim i putujem znanim i neznanim mestima i vremenima...
danas sam izasla sa namerom da ispratim leto, oduvek ga cekam, volim i zalim za njim... e, pa danas sam tuzna iako miholjsko ili mozda bolje receno, bablje leto, zna biti finije od pravog leta, a meni ta toplina rane jeseni, kraja sentembra i pocetka oktobra i najvise prija, niti je vruce, niti je hladno (o5 podsecanje na odlomak iz Andriceve "Travnicke hronike" o kraju jeseni i pocetku zime... a koji sam kao djak osnovne skole morala da naucim napamet, a meni ucenje napamet nikad nije islo i to su muke koje se pamte, a pamtim i danas: "Niti je vise jesen, niti pocinje zima, to vreme ili nevreme koje nije ni jedno, ni drugo, a gore je i od jednog i od drugog..." Koliko me samo stvari spaja sa Andricem? ...eto i to da se bojao zime, bolje receno hladnoce svake vrste).
I krenem ja tako, laka koraka, kao Aska po livadama za najboljim travama, od izloga do izloga, malo gledam u izloge, malo u odraz u njemu, ljudi, i sebe same...
a onda svi putevi vode na pijacu... svega ima... biram... izmedju sljiva i grozdja biram grozdje, izmedju belog i crnog, biram crno... ja volim belo, ali Sonja crno...



***

iz krsa, iz suvog dola
odnjegovana kao ljepotica
zelena loza
bobicastu trpezu sprema
za ice i pice
za oreol tanjira
za site i gladne
radosne i bolno zedne
zdravlje i zrncu i opni
smjeska se djetetu
krasi osmjeh i kosu zene
zavitlava muski rod
on ce da ga bere
on ce da ga nosi
on ce da ga cijedi
i uz slatki sok sjedi
sve dok ne pocnu kapati
slatke kapi istine
rumene bobice pretvorene u krv
za vjeru, za slavu, za ljubav
sta je vino ako nije ljubavni napitak
kakva mu je moc
kad toliki put se mora proc
za jednu kap istine i ljubavi

iz zbirke "Zeleno srce"
Savina, Herceg-Novi
2.11.2001.

o5 o letu

Zamorena pesma

Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nereč kaže
kasno
je
Necvet kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije


jutro, caj... o5 petak, kraj sedmice, kraj meseca, kraj zime... otvoren prozor i napokon dugo cekano leto, konacno toplo i konacno se ugejala smrznuta krv macke i pocela da kola i vri i vise me mesto ne drzi, krecem, treba sve nadoknaditi, treba sve stici, sve obici, odustajem od potrage za pravim recima, stvarima i ljudima, ostavljam hladne navike, bezim od poslovnih, kucnih i ostalih obaveza, spremam i telo i dusu za snove, lutanja, odlaske i dolaske... uskoro, za nedelju-dve krecem na prvo putovanje, kao i uvek prvo na planinu, na visinske pripreme, sirenje pluca, setanje kroz sumu, branje i udisanje poljskog cveca i cajeva, pa onda na jug... juznije od crne gore, juznije od juga balkana, juznije od delte nila...
obustabljam uzaludna cekanja, ostavljam i knjige i sveske i olovke, muziku i ljudski govor, bezim od telefona, tv sapunica i realitija, odbijam gledanje repriza starih programa, sve gasim da se spasim, gasim i kompjuter i zaboravljam mesta gde sam bila i gde sam sad, zaustavljam vreme, vec odavno zasicena i blogom, ovim postom sve i bukvalno zaokruzujem do daljnjeg, delic secanja i interesovanja zaokruzeno u 200-tinjak postova je jos jedno mesto i jos jedan deo moje duse na netu, a sada zaista zelim stvarno da lutam po pravom svetu... sve sto mi treba su jedne suncane naocale ili suncobran da ne pregorim...
javljam se samoj sebi kao sto sam pisala samoj sebi da idem, ali da cu doci, leta su lepa i kratka, javicu se jednog dana sama sebi sa nekog mesta, bez naslova i bez slike ako ne nadjem razglednicu...


Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti
suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. to trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

Branko Miljković

o5 o putovanju

U sumrak otezaju senke
I plaze nam po licima
Sjaj u ocima je dubok i nestvaran
Putujemo recima i razmisljamo koracima
Ti i ja, ti i ja

subota je, danas je bilo u planu putovanje po sarajevu, setnja, sedenje u finim restoranima, lagani rucak... gledanje izloga, male kupovine, pro-letnje mastanje... budim se i skoro 9h, a mrak, kisa lije, tama, palim svetlo, kompjuter, pristavljam vodu za caj i ostajem u sobi da pisem i mastam... a juce dok sam setala dobrinjskim krugom buducnosti, smislila sam ovo pismo...

Dragi prijatelju D....,

Vec dugo se nismo culi, vrijeme muspacea kao da je proslo, ipak kod tebe sam jos na listi prijatelja, a kod mene tvoj komenter na blogu, to traje i to podsjeca da smo pre par godina bas ovdje uspostavili kontakt i virtualno prijateljstvo.
Da ne duzim, bicu kratka, treba mi tvoja pomoc, tacnije mojoj kćerki Sonji, a to je isto ili vise nego meni. Ona ti se javila na faceboku za prijatelja (sonja w.......) jer nema myspace, a ja nemam fecebook. Rekoh, kratko: ona se ovdje ne pronalazi, otkako zna za sebe zeli da zivi u Americi, bas u NYC, no kako vreme prolazi, a prolazi, nije nasla sansu za odlazak, a ovde se nista po tom ni nekom drugom pitanju ne mijenja, sve je beznadezno, takva je postala i ona. U ocajanju, inace je ponosna pa nije ni od mene trazila nikad nesto ovakvo, zavapila je za pomoc, i sad sam ja u brizi kako da joj pomognem? Morala sam da sjetim da li imam ikoga tamo ko bi nam mogao pomoci, i sjetih se i tebe. Mislim i vjerujem da mozes da pomognes, a ako ne, onda znas li nekog ko moze, ili neki nacin, savjet kako i sta? Zaista se radi o njenom zivotu, da nije tako, ne bi te ovako molila za to. Znaci njoj trebaju papiri da tamo dodje, za kartu i boravak tamo dok se ne snadje imamo, a sigurno ce se brzo snaci. Toliko za sad, vise ce ti ako je potrebno napisati ona.
Nadam se tvom odgovoru kakav god on bio i unaprijed zahvaljujem i na njemu i bilo cemu sto ucinis za nas.

Uvijek tvoja prijateljica E......
Sarajevo, maj, 2010.

P.S. Odgovor mozes poslati na reply posto sam pisma odavno zatvorila.



Ona i on i on i ja

Rasli smo na nicijoj zemlji
surovo sunce iznad nas
zivimo u tudjoj kuci
ona i on i on i ja

Budimo se u zoru
tu je pocetak,
a tu je i kraj
mi smo na granici
i nema povratka
mi smo na granici
i snaga odmice
kap po kap

Ljudi me vole kada ih sanjam
ljudi se smeju,obican dan
Hodamo po toploj zemlji
ona i on i on i ja
Budim se i ne znam
gde je pocetak,gde je kraj

mi smo na granici
i nema povratka
mi smo na granici
i snaga odmice

kap po kap

Budim se i ne znam
gde je pocetak,de je kraj
mi smo na granici
i nema povratka
mi smo na granici
i snaga odmice

kap po kap

ekv

o5 o kafi

Juče sam o5 popila kafu... nestalo mi je zelenog čaja i glava mi se iza podne počela da muti. Posto u kući imam samo zalihe kafe, a čaja ne, kafa je priskočila u pomoć. Tim povodom još jedna oda ili poslanica ili tužbalica za sve ono što mi je učinila do sad...
Treba znati piti kafu. A to znači umeti usporiti život, pustiti vreme da prolazi, ispijati nju i ona tebe, probuditi se, isplanirati rad i red za taj dan. Sesti, zadimiti ko jos i puši, ja ne odavno, ali taj uzajamini ćeif je tek pravi ćeif, srknuti malo crnog napitka i preko ruba šolje gledati svet kako promiče i eventualno u mobilni telefon ako je zazvonio ili buljiti u ekran kompjutera ( kao nekad u svesku koju sam zvala kafeni dnevnik ) ako ste kući zaštićeni od svega, potpuno predani sebi i kafi. Ne misliti ni na šta. A to nije nimalo lako, i toga je sve manje. Da, danas se prva kafa najčešće pije u samoći, a nekad se išlo na kafu u komšiluk ili kod familije. Nekad se kafa pržila u šišu ili rerni i mljela ručnim mlinom, danas se kupuje najčešće već i pržena i mljevena.
Pričalo se... kada prvi put popijete kafu sa roditeljima – to znači da ste odrasli. Kada prvi put popijete kafu sa decom – to znači da više niste mladi.


20 dana (toliko je bilo kesica zelenog čaja u kutiji) ne pijem kafu posle 30 godina. Zamenila sam je zelenim čajem. Ok je, glava me ne boli. Da li je ovo zbogom kafi? Možda, nikad se ne zna, ali zaslužila je lep govor u svakom slučaju... šta sam sve radila uz nju, pisala, smišljala, koliko je dana počelo sa njom, nisam je nikad pila puno, ali ona prva, prava je bila baš prava.
A pravila sam je pravo...
Joahn Sebastijan Bah je jednu svoju kantatu posvetio kafi. Pravoj, turskoj kafi. Može li se zamisliti da neko posveti bilo šta nes ili filter kafi? Ne može. Prava kafa je – turska kafa (tako je mi zovemo iako kažu da Turci ne piju kafu, nego čaj). Sve ostalo su surogati kojima ne treba ni kult, ni ćeif, ni usporavanje, ni poseban obred ispijanja. Baš zato su tursku kafu izbacili iz kafana, kafea, kafića i kafedžinica 20-vekovne instant tekovine, koje se brzo pripremaju i još brže ispijaju. Sve expres i na ex. Kada se prava kafa i služi negde, ona se sve redje servira sa kockom šećera ili rahat-lokumom na čačkalici. I nikad nije skuvana kako Bog zapoveda.
A on zapoveda da se kuva otprilike ovako: ja prokuvam vodu u šerpici, za to vreme naspem kasičicu kave u džezvu i prelijem ključalom vodom, promešam. Kad baci ključ, skinem sa ringle, dolijem jos vode i sipam u svoju omiljenu šolju srednje velicine.
Otprilike, jer se kafa u džezvi pre zasipanja vodom malo stavi na vatru, zato se i kaže: 'ispeći kahvu', a postoji osim ručnog mlina i još stariji način usitnjavanja kafe, tucanje u stupi. Ispečena kafa se obavezno pije iz fildžana uz kocku šećera i rahat-lokum. Takva kafa se mogla u Sarajevu pre rata popiti samo u jednoj kahfedzinici na Vratniku, mislim da je obnovljena i da i sad radi.
Od januara kad sam započela dijetu, izbacila sam kašičicu šećera, kao sto sam davno izbacila i cigarete... valjda je to bio moj dugi put odvikavanja od kafe. Ne fali mi kafa, fali mi kafenisanje, sad o-čajavam, a Bosna nije Engleska, niti je ujutro 5 sati.

o5 o đurđevdanu

duva vetar, nista u planu osim rucka... pljeskavice, salata od kratavaca i pavlake, feta sira, jogurta, belog luka i persuna... ne radim... bivsi, sonja i voljeni, danas slave, pridruzujem se s ljubavlju tom cinu, uostalom djurdjevdan i jeste to... izlazim da bacim 3 kese smeca, u maminoj kucnoj haljini preko koje je svilena kosulja, outfits za kontejner i vetar, bez suncanih naocala bez kojih nisam ni zimi, ni leti, ni nocu, ni danju... a onda me koraci ponesose preko trava koju kose zeleni radnici koji ne slave ovaj zeleni dan, zaobilazim gomile pokosenog bilja i kose umornih kosaca, kruzim od klupa do parkova za decu, od ratnih obelezja u vidu slomljenih plocnika do novo podignutih ploca za rahmet braniteljima... zaobilazim i sebe i druge, ali kako god uvek sam i u proslosti i sadasnjosti, cik-cak... bez ili sa naocalama, modni detalji nista ne menjaju... ipak na pola puta prebacih secanja na milog i slavu i sa osmehom se popeh na 4. sprat-kat da jos nesto otipkam kad vec necu da radim, eto moze mi se, pa zasto da ne...


6.5. utorak
----------------------------------------------
JA: Kakav radostan dan!
Crnci pevaju 'alelujah!
Kakav radostan dan,
Ptice pevaju 'aleluja!
Kakav radostan dan
Ti imas svoj strah od mene :) (7:05)
ON: Izgleda da mlada dama sve gubi osim smisla za humor. Salim se, naravno. Otkud vi mlada damo, zar niste digli ruke (i noge) od mene? I svaki put me iznova iznenadis? (8:25)
JA: OTKUDA?
1. ĐURĐEVDAN, odmor, kafa...
2. Mlada dama uvek misli na decake.
3. Ne gubim nista sto nemam! P. S. Drago mi je da se najzad salis. P.S.2 Najvise iznenadjujem sebe. (9:00)
ON: Ne radim danas - SRECNA MI SLAVA! (19:30)
JA: SRECNA SLAVA - ĐURĐEVDAN! Sto ne kazes, ne mogu ja to sanjati. Srecno i tvojima!
Je li veselo? (19:42)
ON: Ne slavim slavu kao pre (otac ne moze da prica, samo sapuce, a i sestra mi je u bolnici). Posto u kuci nije neko slavlje - organizovao sam rostilj u Vili Promaja. To je mesto gde se okupljamo, pravimo zurke, knjizevne veceri - inace kuca u kojoj zivi moj kum (19:50)
JA: Prijatno rostiljanje i drustvo! I mi to na svoj nacin, a i Sonju boli zub. Kad najesen objavim pesme, poslacu nesto u VP. Cao, Mili! (20:02)
ON: Skuvaj joj caj od zalfije - i neka ispira usta (umiruje gingivu i ublazava bol). Pozdravi je i poljubi pred spavanje - i to deluje umirujuce. Tvoj B. (20:06)
----------------------------------------------

Prvi i poslednji dan

mislim na korak koji je najtezi
kada je najlaksi
koji vodi do onog pravog
jedinog, istinskog

u meni zveckaju srebrne pare
jer danas je nalik na praznik
na prolece, na svecanost

zar je to samo laz
zar je to prevara
mislim na prvi i poslednji dan
mislim na prvi i poslednji

odgovor koji cu dobiti
ako se potrudim
ako se mnogo i crno potrudim
na ovaj dan

dok lezimo na ledima
i gledamo bele oblake na nebu
u prolece, na Đurđevdan

zar je to samo laz
zar je to prevara
mislim na prvi i poslednji dan
mislim na prvi i poslednji dan
mislim na prvi i poslednji dan

zar je to samo laz
zar je to prevara
mislim na prvi i poslednji dan
ovo je prvi i poslednji dan
ovo je prvi i poslednji dan

ekv

o maju

o petku... u petak, ali ne 13-i, vec zadnji danu u sedmici, a danas i u aprilu, pred vikend i praznik jer sutra je maj, moj maj... maj moga juga i sunca, mojih secanja i djurdjevdana, proleca i leta, ptica i cvetova, jorgovana i gerbera, maminih lala u pejtonu, njegovih gerbera u zeljama,... maj snova i nadanja, maj poraza i stradanja, maj poezije i ljubavi, ili je to sve jedno te isto... u maju se umiralo i radjalo, cvetalo i venulo, dizalo i spustalo... u maju su rodjendani bikova i blizanaca, cudno i nemam nekog od bliznjih u njima, ali zato imam prijatelje i voljene... zato imam milog i njegov rodjendan... secam se kad smo se prvi put culi u martu, pa onda u maju na njegov rodjendan, tada sam mu poslala cestitku sa gerberima i pustila The Doors: Špijun u kuci ljubavi, moj prepev za njega, ali o tom o5 u maju...
(uh patetike, ah sta cu, takva su mi secanja)
o pisanju ovde... od pocetka pisanja na netu uz reci i slike, faspinirali su me i brojevi, kao da sam ponovo ucila da pisem i citam... bavljenje recima mi je ljubav i posao, ali pisana, bolje receno skrabana rec bila je nesto drugo, sad se moj svrakopis pretvarao u citka slova i zagonetne brojeve... bilo je to novo pisanje i otkrivanje rec po rec svakog moguceg rasporeda slova, reci i recenica, pa izbacivanje interpukcije, ogoljena rec, pa broj i teznja da se otkrije znacenje i oblik cifre i broj bude uvek okrugao, kao sto su to i slova... ko bi pratio moja pisanja po forumima primetio bi i to, nemam objasnjenja iako sam malo izucavala i numerologiju...
o5 o maju... ali bez patetike jer sutra je maj, i to prvi maj... zacrtavam nove setnje, suncanje, sedenje, uzivanje, ogledanje i sanjanje... a negde u meni leze svi prosli majevi, sve, ama bas sve mi se ponavlja, tako je to, koje to reci mogu ja da izmislim, ali se mogu sa njima da igram na svoj nacin o5 i nez linija... trazenje smisla svake reci i naziva postova je isto tako moj pokusaj da nesto otkrijem i sazmem, a davanje naslova nije mi ni lak, ali ni vazan posao, vecinu mojih pesama kao trenutne isecke duse obiljezavaju 3 zvezdice, po zadatom ne pisem i ne znam, a onda sam ovde pocela sa onim, o ovom i onom, ponovo i osim tog 'o' koje je i apostrofa, dosta prisutna i u mojim stihovima, pojavljuje se i pricanje u vidu ponavljanja o onom ili ovom, a sutra ce se to o5 ponoviti i tako u krug...
(hm, nadam se da srednji deo nije bio patetican)



Visual Poetry by Peter Ciccariello

o vremenu

dobro jutro samoj sebi... na stolu zdela sa mladim sirom, dvopekom i šolja zelenog čaja... ne pijem vise kafu... zamena... promena... pisala sam o vremenu i pre i posle i evo sada i u medjuvremenu koga nema, ono se bavi sa mnom kao i ja njime, osecam ga u svim kategorijama i znacenjima... i nekad ne znam da li sam negde posla ili sam vec dosla, nikad ne znam koje je moje vreme, dali je iza mene ili ga cekam, ipak zatekne me neka seta kad me neko podseti na nesto ili kad se sama setim sebe, juce sam samo naisla na profil na kome sam sa m pila kafu vikendom, njegov trag od pre 2 dana i pitanje: 'cini li mi se ili si u zadnje vreme tuzna, negde duboko u dusi?' zacudilo me to pitanje, a ipak sam umesto odgovora ostavila pitanje: 'a ti?'' da to sakrijem ili otkrijem da li nas je bas ta 'tuga' i spojila i evo odrzava sve vreme nasu razmenu reci...
a ono vreme sto se zove prolece, leto, jesen, zima... svega ima, ali proleca nema, vec dugo nema ga, poslednjih godina nema ni jeseni, sve je duga zima i kratko leto... i roman iz rane mladosti ,,igrala je samo jedno leto,, je sad tako blizu, a film ,,dugo toplo leto,, daleko... zato seta i bezvoljnost, otaljavanje nekih poslova i planova... i cekanje... i pisanje na blogu je tako, posustajem u nastojanju da pisem jos dok ne zavrsim ovaj rezim zdrave ishrane... juce sam zavrsila 3. krug m-n-dijete i to je gotovo, ali planirala sam jos 3 kruga je-je jelovnika... moj izum, dobro kreiran i zasad uspesan i zato ne odustajem bar od tog plana, zato sutra je-je7, pa 8 i 9 i to je to, tako da cu o5 i maj da ispratim bar sa tim motivom, u medjuvremenu koga nema, mozda stigne i leto...


u sledecem postu ide nesto vazno o vremenu posle dijete, a foto kaze da se ipak penjem na 4. sprat puna nade da je zivot krug bez linija i kad se penjemo i kad se spustamo...

Hladan

Bla bla bla bla bla
Ljubav si prodala za kratko vreme
Ostao je samo okvir za prazan razgovor
Gladni smo sedeli u polumraku
I vecerali glupe reci
O tome ko je kriv

Pricaj mi o sebi
Pricaj mi sta mislis
Pricaj mi o ljubavi
Hladan
Ja samo zelim da sam hladan
Osecem se tako hladan
U tvojim rukama

Vreme
Vreme mi vise nije problem
U stvari ne znam bolji nacin
Da ga potrosim
A dani su se pretvorili u sate
Ni to mi vise nije vazno
Sve sam ih zgazio

Pricaj mi o sebi
Pricaj mi sta mislis
Pricaj mi o ljubavi
Hladan
Ja samo zelim da sam hladan
Osecam se tako hladan
U tvojim rukama

ekv

kuvanje

subota... vaga... i osmeh... sve ide po planu... a plan sam napravila sama... sinoc kazem sonji da bi mogle napraviti knjigu i o ovom nasem iskustvu... imamo i slike, samo bi nam za knjigu trebao dobar aparat, ostalo bi bili moji jelovnici i recepti, a poruka, pa i naslov bi mogao biti: vitke, site i sretne, ona kaze da je naslov dug i tako se smejemo kao onom vicu o cigi i ciganki koja je nasla potkovicu, onda ja predlazem da ga prevedemo na engleski, pa da se cita sa jedne strane na srpskom, a sa druge na engleskom i da tako obezbedimo i medjunarodni uspeh i zaradu... i mastanje se nastavlja u nedogled...
rano sam naucila da kuvam, bolje receno mama me terala da je zamenim dok ona sije i islo mi je, svi su hvalili moje kuvanje, a sestri je dodeljeno spremanje stana jer su se svi mrstili kad bi probali neki njen buckuris... pre rata sam vec isprobala i vegeterijansku i makrobioticku huhinju, pre toga kupila sam gomilu knjiga o tome, tada nije bilo interneta, a sad na njemu nadjem sve, pa i to sto sam nekad citala... prosla sam i ratni i poratni kurs kuvanja, to je bilo moje prvo pisanje u izbeglistvu, i sad imam tu svescicu sa obicnim i jeftinim receptima da se od nista napravi nesto i moj recept za domaci hleb... i sta je posle svega kuvanje za mene... da ne preterujem sa onim, umetnost i slicno, ali kuvanje sa ljubavlju i kreativnoscu ima dozu i toga, u svakom slucaju to je jos jedno polje u kom se ljudi mogu da iskazu, a sve u svoju korist... da jedu zdravo, ukusno i jeftino... a ona izreka: kad je hrana u pitanju manje je vise je zaista tacna, ona je ovaj put poruka i pouka i meni i drugima, ali iz vlastitog iskustva, znaci, treba probati i uveriti se... i jos nesto... navike su cudo i prejedanje spada u poroke, ali nikad nije kasno promeniti lose navike, a jos bolje: spreciti, a ne leciti, uciti jos decu sta i kako da jedu...



ove 3 zanimljive slicice koje sam nasla, vidim kao parodiju... dnevni meni: dorucak... rucak... i vecera... jutro-gotove pahuljice, rucak-narucena kineska hrana, a vecera-slatkisi u ogromnim kolicinama... a sve sedeci i uzivajuci u kadi, a tek navece u fotelji iz koje se gleda tv i ... :)))
moj je-je4 jelovnik za ovu sedmicu je gotov i sta reci osim da je u utorak zapečeni karfiol bio mmmm... a mešana salata sredom i dalje na top listi, u cetvrtak su bili mladi krompiri, obareni i baceni na tavu sa persunom i karijem... o5 mmm... petkom je vec tradicija, piletina i povrce, a supa od toga ostaje za subotu, vikendom inace kuva sonja, trenutno je okupirana meksickom kuhinjom, a u merkatoru se najzad mogu naci svi sastojci... i znaci jele smo mmmmmmm... a vaga je ok, a je-je jelovnik je lako napraviti i sledeci vec imam u glavi...

Al se nekad dobro jelo

Nema više, dobri svete, one lepe še'set pete
kad smo bili na svečari kod kumova naših starih.
Klizio je voz k'o sanke, al' smo stigli do Palanke.
Severac je duv'o 'ladan, pa ko ne bi bio gladan?

I čim smo stigli viknu kum svoju ženu:
"Sido! Postavljaj, bog te vid'o!"

Spremila nam kuma naša za užinu paprikaša
pa kolače, krmenadle i par sarmi svakom.
Mesto leba mesa bela, princes krofne - vangla cela
suvih šljiva i koljiva i rezance s makom.
E, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš.

Do večere vreme kratko za kitnikes i za slatko.
Da odbiješ, to ne vredi, da se kuma ne uvredi.
Naš kum Pera, dipl. agronom, reč o ovom, reč o onom
sve uz vino, porto-gizer, 'di gutljaji sami klize.

Taman smo bili gladni kada se začu:
"Sido! Večeru, bog te vid'o!"

Odjedared - astal šaren, sos paradajz, krompir baren
fine šnicle, ko promincle, kara-batak svakom.
Na podvarku ćurka, zna se. Gdi je ćurka, tu je prase.
Onda torte, razne sorte i rezanci s makom.
Ej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš!

Vejao je sneg po šoru, sedeli smo do pred zoru.
Baba reče: "Deder kaput! Radni dan je, 'ajmo na put!"
Al' kum Pera odma' skoči: "Šta to vide moje oči?
Sido, ne daj nikom kaput! Prvo fruštuk, e, ondak na put!"

Ne drema vredna kuma, ne sluša prve petle,
brža je od raketle.

Nosi vruće 'leba kriške, fafarone, čvarke friške
začas sprema šunke, rena, i pihtije svakom.
Pitamo ih: "Ljudi, dokle?!" "Kažu", čekaj, "još šnenokle
pa šufnudle i griz-štrudle i rezance s makom!"
Hej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš!

I ondak, sat i frtalj, kol'ko je iš'o šinobus, nismo ništa jeli
i kad smo stigli na stanicu odma' kupimo burek, lep, frišak
mastan, sve nam, onako, mast curila niz bradu.

Pa ondak opalimo preko toga jednu tepsiju šampita i gajbu piva.

Mlakog.

Crnog.

Djordje Balasević

blogovi

danas su 2 meseca kako sam otvorila ovaj blog i 2 meseca kako sam na dijeti, to jest drugi krug mnd (medicinska narandza dijeta) je pri kraju, jos danas i suta i o5 gotovo, u medjuvrenenu sam promenila ishranu, pravila svoje je-je jelovnike i odlicno su se pokazali jer nisam vratila izgubljene kilograme, tako da od ponedeljka, 15. marta o5 pocinje nova varijanta mog je-je jelovnika za sledece 3 sedmice, u nedelju cu ga kreirati, slede tri sedmice istog, a onda za vaskrs treci krug dijete, bas se u dan uklapa, a bice i kuvanih jaja, kojih u dijeti uz narandze ima dosta.
juce sam posle duzeg razmisljanja pokusala da otvorim jos jedan blog, samo za literarne tekstove koje sam pisala i pisem, ali se da li slucajno, otvorise 2, valjda sam greskom dva puta isto pisala za registraciju, bilo kako sad imam jos 2 bloga, jedan sam nazvala DNEVNIK i pokusavam da tu prekucavam svoje dnevnike iz rata i posle rata, pisane od 1994. 10-tak godina u 30-tek svesaka i sa preko 3 hiljade stranica i odmah sam se juce suocila sa problemom koji nosi taj ogroman i dragoceni materijal: da li jos 10 godina zivota posvetiti tome, a materijal je tezak i po sadrzaju i po formi, stres je opet neizbezan, plus tesko citljivi materijal trazi zaista veliki napor... sta cu uraditi, ne znam, ali neka stoji jos kad je stajalo do sad... zelja da se to prekuca i sacuva na netu je razumljiva, (po cenu zloupotrebe ili povrede nekih i blizih i daljih ucesnika dogadjaja koji su me se ticali u ta zla vremena) jer sve pre rata je propalo, a mnogo toga prekucanog i u kompjuteru isto tako vec 2 puta, pa ako je siguran samo internet, onda cu tu da cuvam to sto imam... drugi, poklonjeni blog, sam poklonila sebi kao piscu romana, i o5 slicni problemi, pitanje zloupotrebe, autorskih prava, kucanje i stilsko doterivanje isto nisu laki sami po sebi, pa sam jutros posle kucanja uz kafu stala... da razmislim... ili da odustanem, ili da to pretvorim u nesto drugo ili trece...
sutra cu znati nesto o svemu ovome, prespavacu i naci neki odgovor, ono sto je dobro za blogove je da se moze dopisivati, ali i brisati... ne zelim citace, ni komentare, nakomentarisala sam se za 6 godina i ta faza me prosla... ono sto nije dobro je da se blog ne moze da zatvori kao naprimer myspace profil, moze da se stavi zabrana kopiranja, ali ne znam gde naci tu opciju... za sve treba vremena, zato sam stala... sutra je ime za ove odgovore koje postavljam danas.

Odgovor

Bolje da nisam saznao
Bolje da nisam shvatio
Bolje da ne znam sta ti znace reci dve

Reci su me zaprljale
Reci sto nose nevolje

Iskrenost nije pomogla
Iskrenost je zabolela
Bolje da nisam cuo izgovor za sve

Reci su me ocarale
Reci su me oslepele
Ne mogu da vidim
Ne ne ne ne

Odgovor je zakasnio
Odgovor nije stigao
Odgovor nikad nece biti potreban

Reci su se izlizale
Reci mi nisu pomogle
Reci su me ocarale
Ne mogu da mislim
Ne ne ne ne

ekv

klupa

4.3.1996.(11:30 - 12:30)
------------------------------

Dodjoh tek drugi put na ovu svoju daleku klupu. Sjedim i pisem. Sunce, ali puse, pa je svjeze. Ipak sjedim i pisem na papiric (cetvrtu svesku sam ispisala). Znaci nastavljam za V svesku*, V dio... koliko ce ih jos biti? Ovdje sam prosli put bila kad mi je bilo jako tesko (jer neprestalno je tesko)kao i sada, a sa nadom da bude bolje. Ah, pusta nada. Zar samo klupu imam i u nju se uzdam? Zar samo stvari ne izdaju? Da je i to tako, utjesno bi bilo, jer klupe su postale moji sagovornici, utocista, skoro kao ziva bica, koja nesto pruzaju, a bas nista ne uzimaju, a najmanje nanose bol. Ovdje gdje je i sunce varljivo, samo klupa je stalna. Kad joj pridjem, moram sjesti... kad sjednem tu pripadam, prepustam se, razmisljam...U tom savijenom polozaju, covjek moze da se odmara, ali i moli, preklinje, nada se. Sjedeci se ne prijeti, ali i ne predaje. Klupi je ime nada!
U poslednje dvije sedmice bilo je uzbudljivo, izmjenjivali su se trenuci radosti i nade, gubili i nestajali kao i sve za ove protekle 4 godine. Bas sve, a narocito neki uspjeh, neki pocetak novog, normalnog zivota, varljiviji je od svega. Tako sam pocela prvi put da radim i budem neko i kroz dvije sedmice prestala i opet sam niko. Niko u tom drustveno priznatom i egzistencijalnom smislu. Niko sam vec 4 godine. Iskra nade zasijala iznenada i isto tako nestala, tako to biva, sve sto jako plane, to i sagori. Krug. Bilo, pa proslo. Mozda o5 bude, pa prodje. Ipak ce sve proci. Pa onda svejedno. Zato nabacujem jedan dezurni osmijeh za sve zamke ovoga svijeta, a ustvari krijem razocarenje od svojih, od poznatih, od sebe da se ne predam.
U medjuvremenu diploma bi trebala da doputuje.
Oprosti more, sto te ne gledam. Pisem, pa samo slusam... Cujem ja tvoj sum, ali danas je zivlje, pa cujem i nesto drugo. To djecaci ispod klupe na plazi bacaju kamencice, cujem im vesele glasove... Nije vise tiho, cujem i zvuk gradjevinskih radova na kucama iza ledja. Znaci, pocelo je. Proljece je blizu i ljudi nestrpljivi zbog duge zime, eto sa prvim suncanim danima vec nesto rade...
Juce sam prelezala citav dan. Srecom soba nije toliko vlazna kao prije. Sve boli. Sve sam mogucnosti iscrpila, nista ne pomaze. Mogu samo da kaznjavam sebe, ustvari uvijek sam kaznjavala sebe. Odlazila, setala, smrzavala se, lezala u hladnoj sobi, gladovala, strajkovala...
Oprosti more... jedno auto prolazi, zvuk me vraca u stvarnost i vraca tebi. Pogledam te i mislim: zasto gubim ove dragocijene trenutke? Zasto izljevam ovu gorcinu na papir kad sam pored tebe? Opazam ostre stijene u priobalju. Izglodane su od milione udaraca valova, ali jos su tu. Kako je sve drugacije u prirodi. I ja sam poput tih stijena izresetana i otici cu jednog dana kao da me nije ni bilo... Zakon prirode.
Proleti jedan galeb, bas samo jedan, kao neki glasnik. Druze moj, ti si ziv i umrijeces. Ali si slobodan do tad. I mozes da letis, da pobjegnes, da ides blize suncu, da ne prljas noge u blatu, a more uvijek ispod tebe. Gdje se odmaras? Sta ja znam o tebi, galebe? Nista sto nisam procitala u udzbeniku biologije. A ti o meni? Nista. Ili samo mislim tako. Ko zna? Mozda ti mnogo vise znas o meni, nego ja o tebi. U tajne prirode covjek je samo zaceprkao, nijednu nije otkrio. Tajne se ne otkrivaju.
Sad je tisina. Ni galeb da zaleprsa, ali puhnu vjetar sa mora i osjetih svjezinu...
Vracam se sebi... likovi... ja sam lik za rasplet... sada pisem direktno o svima, izmedju redova sam ja, prekrizicu sve potencijalne krivce od vrha do dna, prihvatiti sve kao sudbinu, kloniti se ljudi, nazalost, traziti mir u sebi, u prirodi i Bogu.

Svešću račune!
Zivjecu u medjuvremenu, u medjuprostoru, izmedju redova, u pauzama, na klupi...
O5 cujem talase... Vrijeme je da krenem... od daleke klupe do mog privremenog doma, daleko je...
Zbogom, moja klupo! Gle, gliser zujanjem pozdravlja. Nije danas bilo ni ovdje mirno...
Znam da me slusas more, iako ne govorim, vec pisem. Ja sam tvoja skoljka i cekam zrno pijeska.
Napravicu cudo od njega.

*(pisano na klupi pored mora, ispod Savine, na papir, pa prepisano u Igalu u dnevnik... u novu, petu svesku od 100 strana, dobijenu od crvenog krsta uz mjesecnu pomoc u hrani... sveska, bijelo-plava... unutra na prvoj strani podnaslovi: poslije rata; na klupi pored mora; nade i porazi; zivot i smrt; traganje za bogom; na putu iskusenja; i rijeci: b-rat-rat, b-rak-rak. lj-ubi-ubi)
Budi kao more

Davno je bilo kad je nestao ti svaki trag
Zelje i htjenja tvoja cudna tad su bila
Sunca sjaj u noci htjela si uvijek ti

Znala si nama novu igru nac i sretna biti
Meni si uvijek mogla prici kao nekom ko te zna i voli
Znao sam sta zelis tad

Cuj me ti, nadji snage mijenjaj svijet
Budi ista kao more sto valovima mijenja svih obala lik
Ti ces nac pravi put jer ja to znam
Kao sto si nekad mogla sa osmijehom mi reci da ostanem sam

Indexi

kraj

nije smak sveta, naprotiv, kraj februara je vrlo optimisticna cinjenica za mene u kojoj tece juznjacka krv, najkraci mesec, da je duzi jos bih napisala postova, hahaha... salu nastranu, ne volim januar, malo manje ne volim februar, a ni babu martu bas ne gotivim, ali zrno vise nego veljucu, ipak mart vec mirise na prolece...
vani siv dan, slutim sunce koga nema, zelene livade, visibabe i ljubicice i more maslacaka koje ce da sve pozute, a onda odu u vetar i eto leta...
28.2. nedelja, sasvin obicno jutro, kafa, dvopek, caj, jeftina struja i pranje vesa, novi kompjuter zuji vise nego stari pa kao da sam u nekoj fabrickoj tkaonici jutro pocinje udarnicki... pregledala forum, vesti, juce bila na myspaceu, nova masina bolje vozi, ipak samo na mozili moze i da pise, poslala svim vernim prijateljima po 2 commenta, pricala sa m. mama mu se povredila, uh, bas mu se ne da, zao mi je...
danas cemo na kafu oko podne... i krenem ja oko 11, ali ono sto sam napisala, nisam poslala jer je u tom trenu nestalo konekcije, kasnije, posle 2 sata je dosla i za divno cudo, pri ukljucenju sam se odmah nasla na profilu, a u misu je bio comm. i evo prva pohvala za novi kompjuter sto je sacuvao ove reci koje bi propale... (jutro, kraj februara, siv dan, kako mrzim zimu, pijem kafu, mislim na tebe, nisam za pricu, nisam ni za sta, a mislim ni ti, ipak tu sam, to znas, i ako se setis, i navratis, ostavljam trag, da sam, bila, m)
sinoc se zavrsio i vb vip4, gledala sam finalno vece na tv pink, pobedio je svaba iz RANA, miran i fin decko, ali ko bi rekao, toliki se soumeni polomili da se pokazu i dokazu, toliko se dramilo, a ne sramilo... "bojis se, bojis se, nemas muda" kao da je pesmica bokija 13, naterala vb da pokaze sta ima... sve u svemu jos jedan kraj, vatromet i sampanjac...

* * *

U kavezu duginih boja uzdišu nakaze,
dobrovoljno utamničeni,
traže dodir izvan sebe.
Balave pred vratima izmišljenog Boga
sabrata i krvnika
i kupe mrvice samilosti.
Neko će upitati sasvim očekivano,
izbljuvati jad i darivati Prazno
kao relikviju.
Gdje smo?
Pobjeći treba
u prašnjavi, požutjeli svijet
priljubiti vid
uz mekane niti paučine
bez izgleda
bez straha.
Može li se plakati drugačije?

Sreten Vujović

a meni fale samo jagode i slag na kraju


THE END

This is the end
Beautiful friend
This is the end
My only friend, the end

Of our elaborate plans, the end
Of everything that stands, the end
No safety or surprise, the end
I'll never look into your eyes...again

Can you picture what will be
So limitless and free
Desperately in need...of some...stranger's hand
In a...desperate land

Lost in a Roman...wilderness of pain
And all the children are insane
All the children are insane
Waiting for the summer rain, yeah

There's danger on the edge of town
Ride the King's highway, baby
Weird scenes inside the gold mine
Ride the highway west, baby

Ride the snake, ride the snake
To the lake, the ancient lake, baby
The snake is long, seven miles
Ride the snake...he's old, and his skin is cold

The west is the best
The west is the best
Get here, and we'll do the rest

The blue bus is callin' us
The blue bus is callin' us
Driver, where you taken' us

The killer awoke before dawn, he put his boots on
He took a face from the ancient gallery
And he walked on down the hall
He went into the room where his sister lived, and...then he
Paid a visit to his brother, and then he
He walked on down the hall, and
And he came to a door...and he looked inside
Father, yes son, I want to kill you
Mother...I want to...fuck you

C'mon baby, take a chance with us
C'mon baby, take a chance with us
C'mon baby, take a chance with us
And meet me at the back of the blue bus
Doin' a blue rock
On a blue bus
Doin' a blue rock
C'mon, yeah

Kill, kill, kill, kill, kill, kill

This is the end
Beautiful friend
This is the end
My only friend, the end

It hurts to set you free
But you'll never follow me
The end of laughter and soft lies
The end of nights we tried to die

This is the end

The Doors

danas

danas
danas pocinje drugi krug dijete-mnd
treba kupiti namirnice za danas i sutra
danas sam kupila i novi PC
Intel Core 2, serija(ARMOR)- cena 300€
garancija dve godine
ima vecu memoriju od starog
i crn je jer je takav novi dizajn
dobila sam broj telefona servisera
koga treba zvati da ga ukljuci
i pokusa spasiti dokumente iz starog
to ce jos kostati...
a stari baciti u djubre
ako ga serviser ne htedne bud-zasto
jos kad bi napokon kupila novi radni sto
ne bih zalila novac kad bih nasla pravi
usput platila sam i taxi 10km
da mi ga dovuce do ulaza
a onda sam ga teglila na 4. sprat
eto to je 2. posle 6 godina
ali ovaj je samo moj
jos sam na sonjinom laptopu
proveravam rucak
i vidim da sam pojela 3 krekera
a danas nema krekera
greska
moram dijetu prepisati u svesku
jer pored 2 kompjutera
desi se npr. da nema konekcije
a posto se radi o istim namirnicama
tesko je, zapravo nemoguce
zapamtiti raspored rucka i vecere
dorucak je uvek isti
pa sam ga vec naucila napamet
toliko za danas


danas
je 23.2. utorak
ali ja pisem na temu danas
inace na blogu se moze
pisati
brisati
dodavati
menjati
popravljati
skracivati
uredjivati
...
citam sta sam pisala danas
to jest juce
ali ova tema je za svaki dan
danas je danas
i tako stalno
evo danas je pocelo sa vaganjem
i skoro 1 kg manje nego juce
vec 3 sedmice sam bila na istom
zahvaljujuci je-je efektu
ali u drugom krugu vec gubim
kako dobar osecaj
i pada mi napamet
nesto sto mi je neki dan palo na pamet
koliko covek hrane pojede u zivotu
i gde sve zavrsi
a onda i kako neko deblja
a neko mrsa
i dve pevaljke za primer
zmijanac je skroz u plusu
a goceva u minussu
anoreksija
ko zna
sta

Novac u rukama
Uvek sam zeleo da osetim dodir
Novac u rukama
Lepljiv od znoja i masan od krvi
Novac u rukama
Voli ne voli me voli ne voli me
Novac u rukama
Kupi me, prodaj me
Kupi me, prodaj me
Novac u rukama

Velika, cista, poslovna zgrada
Novac u rukama
Prljavo djubre na ulazu grada
Novac u rukama

Voli me ne voli me voli ne voli
Voli me voli me - ne voli, ne voli
Novac u rukama
Kupi me, prodaj me
Kupi me, prodaj me
Novac u rukama

Voli ne voli me ne voli ne
Voli me, voli me
Ne voli, ne voli
Novac u rukama
Novac u rukama

ekv



***
zar je taj novac prokleti
mjerilo ljubavi, mjerilo slobode
moze li se grlom u jagode
moze li se zivjeti od ciste ljubavi
crnog hljeba i bistre vode
zar slobodu ne gubimo njime
zar je nemamo bez njega
u tom krugu
koja je pocetna
a koja krajnja tacka
umirati
umirati je jedino slobodno
ali i to kosta
o prokleti novce
ostavi na miru ljude
sto mrze sve kupljeno
sto daju i uzimaju od srca
ipak daleki su putevi
visoki mostovi, duboki tuneli
gdje se srcem u masti ne moze stici
zato je on bozija kazna
granica koja prijeti
mozda je vise potrenan da opominje
nego da se trosi
(16.10.2001.)

šiljo

"Trajalo je koliko i macja ljubav" I. Andrić
iz dnevnika: 17.1.2010.

...evo sta mi se juce o5 desilo:
...proslog januara sam naisla na jedno smrznuto mace, donijela ga kuci, pazila ga i cuvala i na protivljenje svojih ukucana, sve dok ga nisam udomila... (lemurka, slatka mackica koja je odmah dobila to ime po glavici koja je licila na malog lemura, 4 dana i noci je bila kod nas, da se naviknemo, a nije bilo lako ni sa micom koji je jedva preziveo i ostao osetljiv, bolje spreciti, nego leciti i odluka je pala, odneli smo je u drugu zgradu, drugi haustor, valjda ce neko drugi pozeleti lepu lemurku za svog ljubimca i tako smo se rastali od nje)
juce o5 isto... macak, vrlo slican nasem micu, drhtao je ispred haustora, ljubio mi noge i preo, ima oko pola godine, izgleda njegovan, sigurna sam da su ga vlasnici izgubili, ma nisam nista razmisljala, nego sam i njega uzela i ponela kod mene na 4. sprat...

mico na peci

šiljo i mico na kaucu u kuhinji
siljo (odmah je i on dobio ime, tigrast, skoro potpuno isti kao mico, malo manji, ali ima siljastiji oblik glave i tako ga 'krstismo') je miran, umiljat, dobar, onaj nas frkce, pravi divljak, inace je vrlo zeznute naravi...
ja sam novajliju uzela sebi, u svoju sobu i nedam nikom da ga izbaci vani, sigurna sam da cinim pravu stvar, iako nije lako ni sa jednom mackom u dvosobnom stanu...

siljo na kaucu u mojoj sobi
februar...
ili zov divljine
za sta se odluciti
za divljeg macka u kuci koji cupa, grebe i ujeda
ili maznog macka koji mjauce da ga pustite vani da bi nasao macu svoga februara
16.2. subota:
šiljo 'pobegao' vani
18.2. cetvrtak:
videla ga na snegu ispod drveta kako zavodnicki lize krzno dok ceka jednu lepu macu koja mu je pobegla na drvo :))

Mačak

Želim da imam u kući do groba:
Ženu mudru, da blista soba,
Mačka što se mota izmeđ knjiga
I prijatelja u svako doba,
Bez njih bi život bio prepun briga.

Gijom Apoliner

juče

juce, 16.2.2010. zapravo sinoc, izdahnuo je posle 6 godina moj prvi... kompjuter, kupljen bas u februaru 2004. kreditom na 3 godine, sto znaci da je ziveo jos toliko, posto je postao moje vlasnistvo, kao i covek razboleo se pre godinu dana, pa sam iz neznanja pozvala nadrilekara koji mu je za dobre pare dao los lek i eto hramao i kasljucao je do sad, a pre pola godine je i oslepeo, poucena iskustvom iz straha od razno-raznih kvazi majstora, otisla sam u prodavnicu i kupila mu nove naocale... kad jedva dise, neka bar vidi i tako se jadniku vek malo produzio i nesto vredeo, jer sta je svet bez ociju, to bi bila kratka prica o zivotu i smrti jednog racunala, zbog koga sam nnogo uzivala i mnogo uzivanja propustila, sa kojim sam videla svet na dlanu i otupila dlanove i zamaglila oci udarajucu u tastaturu i i gledajuci u monitor... ne znam da li su se ti dani i godine morali dogoditi i koliko su promenili moj zivot, ali danas posle nesane noci znam kucajuci na sonjinom laptopu, a to mi je tek instant bas kao expres kava bez secera, evo jednu mrezu kablova iskljucila, drugu prikljucila, krv polako dolazi i ja osecam da se zivot vraca iako pored mene stoji jos jedna mrtva gomila plastike i gvozdja koja ce zavrsiti kao obicno smece u kontejneru, pre toga ce se autopsijom utvrditi uzrok smrti i pokusati spasiti dusa, vec jednom ju je izgubio zbog onog kvazi majstora, sad cu oprezno traziti majstora za novu dusu mojih foldera, video zapisa i mog bloka za kucanje reci... beh i ovim blogom spasila nesto od propalog, pokupivsi sa sajtova i foruma sto sam nasla, eto sad ovde kao da sam slutila ovaj kraj ima puno secanja i zaborava i znam da sve propada, ali net ostaje, jer to je sustina virtuale, mislis da nesto imas, a nemas, zato i ne mozes nista izgubiti, mozes umreti, nestati, odustati... ali sve ce ovde zapisano zauvek ostati... sad cu malo o5 na 6-tu policu, potraziti svesku iz februara 2004. da se potsetim kako je jos nesto pocelo u jos jednom davnom februaru..
(ovde bi lepo dosla slika, ali slika nema... a toliko sam lepih imala u svom kompu... da li da nesto potrazim na googlu ili uzmem nesto iz sonjine kolekcije ili da potrazim neki link koji sam zapisala u svesku? jasno vracam se sveskama i trazim prvi link... prvi je za burek.com i nasmejah se, ali u zagradi pise bebi-dol, pa cu vrlo-rado potraziti neki bebicin tekst za kraj posta... sledeci link je stumbleupon.com na kome sam bas neki dan za valentinovo nasla lepe slike... okej... i to je to... danas improvizujemo, laptop i ja... ide slika/e...)



Mili, Mili
(Ljuta sam)

Ja nemam puno tog osim tebe i jos po nekog.
Cuvam slicicu na kojoj smo mi na suncu srecni, najsrecniji.
Al' nebo iznad nas, plavo, plavo kao najlepsi spas.
Za vreme ispred nas, tvoja slika nije dovoljna.

Trebas mi, mili, mili, najmiliji.
Trebas mi, mili, mili, jedini.

Jer tvoja slika nije dovoljna

Bebi Dol

dnevnik

Odavno sam stekao naviku da bilježim ne samo etape i zgode sa svojih putovanja nego i sitne i krupne događaje iz svojega svakodnevnog života, vremenske prilike, preobrazbe svojega vrta, posjete koje primam, grube i blage udarce sudbine. Može se, bez sumnje, govoriti o »dnevniku«, ali riječ je o potpunoj suprotnosti »intimnom dnevniku«. Da bih ga definirao, skovao sam riječ »ekstimni«. Budući da već gotovo pola stoljeća živim na selu, okružen sam zanatlijama i sitnim seljacima, koji pridaju malo pozornosti svojim duševnim stanjima. Ovaj »ekstimni dnevnik« srodan je »računskoj knjizi« u koju su negdašnji skromni ladanjski plemići bilježili prinose berbi i žetvi, rođenja, vjenčanja, smrti i ćudi meteorologije. Pozdravljam usput Michela Butora, koji je, rekao bih, smislio nešto bolje od mojeg izraza »ekstimni«, kad je suprotstavio istraživanje (exploration) i zazivanje (imploration). Prvo odgovara centrifugalnom kretanju otkrićâ i osvajanjâ. Zazivanje se, nasuprot tomu, može usporediti s plačljivim nadvijanjem nad našim »hrpicama jadnih tajni«, kao što je govorio André Malraux.
Sve to nedvojbeno ne bi zasluživalo da bude objavljeno, kad ta putovanja, promatranja neba i posjeti u koje sam odlazio ili ih primao ne bi pratili pisani tragovi, kratki zapisi, glose i druge sitne bilješke. Naime, stvari, životinje i ljudi oko mene uvijek su mi se činili zanimljivijima od vlastitog zrcala. Glasovito Sokratovo »spoznaj samoga sebe« za mene je uvijek bilo besmislen zahtjev. Ja nalazim nadahnuće kad otvorim prozor ili kad izađem kroz vrata svoje kuće. Stvarnost beskrajno nadmašuje moći moje mašte i neprestano me ispunjava čuđenjem i divljenjem. Otkrivati, pronalaziti, stvarati — između tih triju aktivnosti postoji duboka srodnost. Pronalaziti, iznalaziti, kao što nas upućuje riječ invencija, potječe etimološki od latinskog invenire: naići na što, to jest otkriti i stvoriti. Podsjetimo da se u pravnoj terminologiji onaj tko »otkrije« neko blago naziva »pronalazačem«, odnosno »izumiteljem« tog blaga. I doista je točno da prije njegove intervencije to blago nije postojalo. Tek je njegovo otkriće učinilo da postoji, i to djelujući retroaktivno.
To vrijedi i za zemlje i krajolike. Bi li oni postojali bez oka koje ih gleda? Što je bilo s Amerikom prije Kristofora Kolumba? I ne duguju li te nove zemlje svoj lik duhu i duši »otkrivača«? Problem nije ni neznatan, ni nov — to je problem spoznaje.
Prihvaćajući se ponovno svojih »ekstimnih dnevnika«, protkao sam, dakle, dvanaest mjeseci jedne rekonstruirane godine otkrićima, zapažanjima i anegdotama bilježenim iz dana u dan. Kao u prizorima iz pučkog života što ih prikazuju srednjovjekovni crtači i graveri, čitatelj će više puta naići na zakukuljen lik Gospođe Smrti, neizbježne pratilje na našem putu. Ona će, vjerujem, dati dublji odjek povodima za smijeh što ih ova knjižica također pruža.
Michel Tournier - Ekstimni dnevnik*



*
Vrijeme uništava sve. Sve što volimo. Sve koje volimo. Ali priznajmo mu zaslugu da uništava i sve ono i sve one koje mrzimo i koji mrze nas, a također i patnju, čak i smrt. Na kraju, uništavajući nas same, vrijeme dokida izvor svih naših jada i svih naših patnji.
*
U svojem dnevnom boravku postavljam prilično kičasto obojen sadreni kip svetog Josipa koji na lijevoj ruci nosi malog Isusa. To je dar časnih sestara iz opatije Saint–Jacut, aluzija na »foriju«, koja je glavna tema mojega Kralja Johâ. Napominjem da dijete koje nosi taj »Josip Kristonosac« nije njegov sin. On mu je samo »tobožnji otac«. Ja sam mu sličan, jer uvijek je bilo tako s djecom koju sam nosio.
*
Nakon jednog intervjua na televiziji, u kojem se govorilo o ljubavi koja nas pogađa kao »grom iz vedra neba«, Guy Béart mi je napisao: »Velika ljubav je ona kad prepoznamo nekoga koga nikad nismo vidjeli. S pjesmama je slično: kad nas diraju, to znači da je riječ o ponovnom susretu.«



Dnevnik je moj hasis, moja lula za opijum, u isto vreme kao droga i krst.
-Anais Nin -

Nije mi dnevnik, kao njoj, hasis, lula za opijum i nemam 150 sveski dnevnika, ispisanih kao ona, ipak nesto manje... meni je dnevnik, a pisem ga skoro ceo svoj zivot sa slovima, cesto bio onaj neophodni sagovornik kojeg nisam nalazila u svetu oko sebe, trajanova rupa, ventil na ekspres-loncu, pusta poljana za vristanje... jer sam bila prvo necija kcerka, pa necija zena. Sada je drugacije. Sada sam svoja. Dok sam zivela sa roditeljima, sakrivala sam ih po kojekakvim budzacima, da ih postedim shok terapije. Kada sam se udala resila sam da ih ne sakrivam, ali vise nisu bili pravi, kao sto nije bilo pravo i nesto drugo... to leto pred razvod otisla sam sama na odmor, dnevnici su ostali tamo gde sam ih obicno drzala, a on je znao je da je meni vazno da znam da mogu da ih ne sakrivam, koliko je to u mom koordinantnom sistemu vrednosti bitno, a kada sam se vratila bilo je jasno da ih je procitao, nije ispostovao intimnost mojih dnevnika, a nije ni umeo da razume ono sto je tamo pisalo jer sve sto je tamo procitao mogao je da cuje od mene, da je samo imao usi da cuje i oci da vidi... koliko sam bila usamljena u tom braku iako smo provodili svo vreme zajedno, kao sijamski blizanci cesto. Anyway... to se tako zavrsilo i dobro je sto se zavrsilo. Hvala dnevnicima.

Erica Jong je u "Strahu od pedesete" pisala o tome kako moze da pise samo istinski. sve drugo je samoranjavanje. pre nego sto ce se udati za kena, svog aktuelnog supruga, rekla mu je uplasena od nadolazece bliskosti:
- prestravljena sam. ako te volim, sve vreme cu pokusavati da ti ugadjam i necu biti u stanju da pisem. moram da budem slobodna da bih iskreno pisala...
a on je rekao:
- pisi sta god treba da pises o meni, o svemu. nikad ti zbog toga necu zameriti. zato te i volim.
- tako kazes sada - ali to ce se promeniti. uvek se promeni. muskarci jedno pricaju kad te progone, a drugo kad te ulove. verovatno sada verujes u ono sto pricas, ali ce se to promeniti, budi siguran.
- nece, - rekao je, - uostalom,ja nisam "muskarci". - zgrabio je jednu salvetu.- oslabadjem te svega, - napisao je na njoj. a onda:- pisi sta god hoces, uvek. - a onda dodao svoj potpis i datum.
jos uvek cuvam taj dokument u sefu. - kaze erica.- da budem iskrena, vise sam se plasila sebe nego njega. ako ga volim, hocu li cenzurisati ono sto pisem da bih mu ugodila? ako se udam za njega, da li cu time privencati i ono sto pisem? to je u prvo vreme bila moja dilema - jer smo se tri meseca kasnije zaista vencali. morala sam da se izborim sa vlastitom sklonoscu da drugima ugodim cenzurisuci istinu.
ali, on to nije zeleo. a na njemu je bilo da mene u to uveri.
-ako bilo sta cenzurises, - rekao je,- naposletku ces izludeti i ostaviti me. a ja bih radije da napises istinu i ostanes sa mnom.

Kazu, Anais Nin, je kao desetogodisnja devojcica, prvi put pocela da pise dnevnik.
- pocela sam da vodim dnevnike jos u dobi od 10 godina, rekla je anais.
- netom kasnije nakon sto nas je napustio otac. prvi muskarac kojem sam bila potpuno odana bio je moj otac. on me je izdao, a ja sam se slomila. nakon svega toga preostalo je samo milion nevaznih veza.
Anais... zanosna, putena, strastvena, pametna, talentovana, hrabra, slobodna, nezna, istinita, tako mnogo za jednu zenu u vremenu kom je zivela kao, uostalom i sada zenama slicnim njoj, mnogo drugima za podneti.
isla sam na letovanje u mesto u kom sam godinu dana pred razvod zapisala gledajuci u more: smejem se lazno, dosadjujem se iskreno.
sada sam oslobodjena samocenzurisanja i plasiranja poluistina i neistina, okej sam, o, yeah.
btw, anais je henry milleru bila ljubavnica, a erica mu je bila prijateljica. krugovi... a meni i nije bas potrebna ova osvazevajuca tema na ovim minusima vani, ali...



kao ja...

eva

"poslije svega sve pocinje
tek sam naucila igru..."
poslije sveske-mobilni, poslije mobilnog-kompjuter...
~kad ti sve brane, a vlasti tama, imas bozi-dar i bori-se sama~

U potrazi za evom, prvim nickom i prvim sajtom i chatom... na polici nekoliko svesaka i o tome... navika iz rata, da se bar secanje spasi i dobra terapija, se jos dugo odrzala i zapisujuci sve sto se "desavalo" i dusu... da bude zanimljivo, rat je odneo prosli zivot, ostao je bol, bol je stvarao snove i nadu... da bi kompjuterom i bukvalno virtualni zivot zamenio stari-stvarni... osetljivoj a posebnoj, romanticnoj a strasnoj, u vremenu i mestu koje se promenilo i sve lepo nestalo i izmicalo, bio je to slatki, opojni, lazni sjaj nestale srece... od eve do ovog bloga na kome samujem, dobrovoljno i lako, ali samujem... iza mene su likovi-nickovi-trikovi moji i tudji... pamtim mnoge, nesto je zapisano u sveskama, nesto rasuto po netu, a nesto nestalo... pritiskom tastaturom na rec: delete?
yes! i sve nestane u trenu kao sto je i nastalo...
ali da li je bas tako?
ako slike nisu stvarne, ako reci nisu stvarne, sta je sa emocijama?
net je svet za sebe, svet sa svim losim i dobrim oko coveka i u coveku...
jedino sto se o5 promenio nacin komunikacije, ali su zato mnogi svetovi otvoreni, mnoge duse blize i jedino tako su se mogle sresti i jedino tako postoje... raj ili pakao, ali postoji jos jedna dimenzija vise i jednog i drugog i ko je krocio u nju pokajace se svakako, ueo ili ne uzeo jabuku? ali ono sto nije upitno to je emocija, a tamo gde su emocije tu je i ljubav, a tamo gde je ljubav, tamo je i kreacija, a gde je kreacija, tamo je i umetnost.
I uopšte se moze postaviti pitanje: zasto ljudi dugo borave na netu?! sta traze tamo?! sta zele?! ima li nesto sto nedostaje u njihovim zivotima, a sto misle da mogu naci na netu? ja valjda trazim srodne duse, tragam za drugima i za sobom...
*kada se stefan 'pobrisao', nestala su neponovljiva pisma dve duse, koje su u pismima lutale saharom i egiptom, ona u potrazi za prosloscu, on za buducnoscu, govorio joj je da ce mu biti zena jednoga dana, zivece u kuci u oazi na nilu, on ce joj bisere i svilu belu donositi sa puteva sa kojih ce dolaziti umotan u veliki sal, zasticen od peska koji je vetar vitlao po pustinji, ona bi plakala cekajuci svog milog, a onda bi stiglo pismo i reci: mila, ne placi, uvek cu ti pisati, dok obidjem sva mesta i nadjem najlepse za nas moram lutati, ali cekaj me i ja cu sigurno doci i bices moja zena... gde su sada te reci... postoje li... samo u dusi... njenoj i njegovoj ako se secaju ... ona ceka, a on jos luta... i sve je stvarno kao sto je stvarno to sto su se sreli, ljudi se srecu na raznim mestima i tako je to, nevidljivi susreti su kao i vidljivi, ono sto je postojalo u dusi, postojalo je i u stvarnosti... zato su secanja posle toga stvarna isto kao i ona koja secaju na sve sto je spalio rat... i bol je stvaran i iz bola o5 sve nastaje iako je naizgled nestalo... ne moze to nestati, ni rat, ni odlasci, ni pisanja, ni brisanja ne mogu tim recima jednom zapisanim, nista... sve sto je jednom nastalo, zauvek zivi!


Margaret Macdonald~The Opera of the Seas~1915.

Oh, oh, yeah, yeah
sada pratim ritam tvoj
ovu pjesmu, novi broj
ako želiš, bit ću ja
program tvog kompjutera
oh, oh, oh
Denis & Denis

eva:
§{ Mozda je u onoj velikoj i vaznoj knjizi zaista na pocetku bila Rec, a ne Slika, ali ponekad je ovo drugo neuporedivo mocnije te onu Prvu cini na neki nacin i nepotrebnom. Uostalom, zato i postoje slikari, ljudi nezamenljivi kao i muzicari! Da sam slikar, celog bih zivota slikala samo dve stvari: ljubav i mrznju jer od postanka sveta samo to dvoje uvek ostaje isto, a recima se ne moze iskazati ni ta lepota, ni taj uzas covekove duse. }§

tako je pocelo
tako je i danas
svakog jutra
na cafe.netu

...kafu ispijam umacuci dvopek u nju, pa cu preci na caj, juce je sonju bolio stomak, pa ce jucesnji planirani rucak biti danas... a meni je glava malo bolje, mislim da mi se snizio pritisak zbog promene ishrane, pa sad vagam sta jesti i piti, a sta ne, a da ne boli glava... juce sam najzad postavila fotke M-N-Dijete, ispale su ok i zadovoljna sam, tragala sam i za slikama vezanih za temu H-N i Andrica i zadovoljna sam i klupom na Skveru i stepenicama... vreme mi je proslo u sredjivanju postova... tako su nestala 3 jer sam neke spojila, svidja mi se to sto ih mogu da brisem, a mogu i da naknadno uredjujem, o5 mi nije dosadno samoj sa sobom, to kreiranje me okupiralo, a tema trazi temu i nizu se... razmisljam da li da pisem o frendovima na netu... u stefanu koji je pisao prekrasna pisma ili 2 marka: prvog, slikara sa kojim i sad razmenjujem reci i drugog pisca i muzicara sa kojim sam se izgubila kao i sa stefanom u net pustinji u kojoj nema ni nade ni izlaza, ali ja tragam i pisem... pre toga potrazicu svoje zapise na private-profile ,,emili,, (imendan po danu rodjenja na Svetog Emilijana ispovednika) jer to je pre bloga bio moj kafeni dnevnik net i jos je povremeno... danas ovde ovde kopiram pocetak pisanja na tom zatvorenom net-profilu i prenosim jos jedan beg, jos jedan bunker, jos jedno samovanje, a moje pisanje na netu je po stilu i ovakvo: bez pravopisnih znakova... umesto zareza, novi red, pa sve lici na pesmicu-gusenicu :)) a i to u cilju oslobadjanja od svega, kao i u sveskama, tako je i ovde o5 bez linija...

***
preseljenje
ocepljenje
osamljenje
uteha
da mi niko ne treba
ovde cu da pisem
konacno sama
bez stida i srama
i spoznaja
da je jedini spas
iskljuciti svaciji glas
i biti sam
i noc i dan
***
sama na svetu
sama u kuci
sama na netu

11.8.2008.

***

svak radi ono sto moze
a prica sto bi zelio
gadne su mudrosti
covek sam sebe
oceni-proceni
ok
ne bas svak
nazalost
bas oni mali misle da su veliki
a veliki se stide za njih
no
pusti to
kome je do mudrih reci
usla sam da se javim
sve pogasim
iskljucim
jer sutra cu na €
moram
kad cu
ako ne sad
a onda ni sebe vise ne znam
a kamo li tebe i bd
mozda se javim
mozda-mozda
da si bar 1 dan 1 sat
bio tu
mozda bi pricali kao nekad
mozda-mozda
ovako
ti si u ljubicastom tunelu
ja u rozoj spavacici
gladnaaaaaaaaaaaaaaa
vruce je
nije za pice
ali nikad se ne zna
malo sam se ovde sklonila
sa foruma
uvek je neko zaljubljen
i smara pismima
ne kao tebe ja
ni kao mene ti
nisam na to mislila
iznini
mi smo bili dve duse
sto su kad vetar puse
sklanjale glavu u ovu oazu
i cekale glas
kao spas
sve prolazi
mozda se nekad nesto i vrati
mozda-mozda
evo ti o5 1 pesma
setna
ali meni draga
iako mozda ne volis poeziju
mozda shvatis one duse
koje kad ih guse
tako pisu kako disu
mozda-mozda
ovo je moja vezba
koliko mogu pisati
a tvoja
da li ces ovo citati
i nemoj ozbiljno shvatati
moje reci
kao ni ja tvoje slike
isto je to
tebi tvoje
meni moje
i nisam mudrovala
nego sam sebi slobodu dala
da pisem tebi
kao sebi
to shvati
i ceni
blago meni
hahaha
jesam luda
priznam
i onda mi niko nista ne moze
ljutis li se
NE
eto vidis
bas si fin
kao da si iz finske
to bi bilo sve
ovo procitaj
ne mora napamet
ali da mi prepricas
moze li
reci:
mozda-mozda
i to je to
dovoljno

16.8.2008.

rat

Prećutani prostori
Istina je strašna stvar. Treba za svakoga biti onakva kakvu može da izdrzi, kakvu može da podnese, s kakvom se može da nosi. A posebno ne treba niko nikom svoju istinu da otkriva, niti nagovara da je prihvati, treba da shvati stvari što prevazilaze snagu bližnjega.
Zygmunt Mycielski, Nešto kao-dnevnik

Nismo kupovali povratne karte. Ostadose nasi domovi, slike, uspomene. Moj ratni put bio je bijeg iz grada zivljenja u nepoznato...*
*iz prvog teksta "Dnevnik izbjeglice" objavljenog u casopisu Istina u Bijeljini, septembra 1993. isti odlomak posebno je stampan u prospektu Licna karta komesarijata za izbjeglice, a i jedna emisija tv-ns Krajina za Krajine pocinjala je ovim recima.
**Pisanje na ovu temu na osnovu dnevnickih zapisa koje sam pocela sa vodim u Bijeljini 1994. godine pocelo je traganjem za tom prvom sveskom, na polici za knjige je nema, prosle sam godine najzad sve knjige izvadila iz kartona i postavila na zid, pre toga su napravljeno 7 polica i postavljeno na zid u mojoj sobi... na 6-oj polici su svi zapisi, a na 7-oj na vrhu ratna pisma i ostali ratni i poratni dokumenti... ipak bas tog prvog rokovnika od 2 nastala u toku rata u Bijeljini, nema (neki zapisi su pisani u tzv. rokovnicima, a neki u obicnim sveskama, uglavnom hemijskom olovkom, a nekad i grafitnom... u daljem tekstu da se izbjegne zabuna i mijesanje rodova, sve cu ih zvati sveska ili teka) da li se negde zagubila, ne smijem pomisliti da se izgubila... svo vreme sam od prvog pucnja i nestanka svega materijalnog, ponovo gradila svoj svet od olovke i papira i sad kad je uzidan na zid sobe, ne verujem da mi se rusi kula od karata, ako je nestala, gdje je, ako je nema, zasto... kad sam je zadnji put citala, pitam se, ponekad, cak i u skoli, djacima, kao primer ratnog dnevnika, ali retko jer je najvise boljela, od bola je i nastala, cuvala sam je, a od nje bezala, gde je sada pobegla ona, pijem kafu i mislim kako ce dan proci u jos jednom traganju za necim sto je nastalo na tragu nestajanja, bol za bol, bol na bol...
... sat-dva kasnije nadjena na 6-oj polici u ne znam kom po redu penjanju i prebiranju po njoj, bolje receno zagledanju svesaka, jer zaboravila sam okvir, trazila sam rokovnik sa tvrdim braon koricama, a ovaj je rokovnik cven, meki povez sa nazivom: Dnevnik rada, bas tako, latinicno izdanje Nove prosvete iz Beograda, jugoslovensko izdanje sa uobicajenim sadrzajem za koristenje rokovnika:
praznici u Jugoslaviji, oznake registracija automobila, brojeva poste i pozivnih za telefon od Triglava do DJevdjelije, najkraca drumska rastojanja gradova u SFRJ (npr. SA-BG 318 km) pa formti hartije, tabela za izracunavanje kamata, tabela formula za izracunavanje procenta (npr. S:100 = P:p), skracenice u trgovini i na kraju nazivi za mjesece na srpskom, hrvatskom, slovenackom, makedonskom, madjarskom, ruskom, engleskom, nemackom, francuskom i italijanskom jeziku.
na rokovniku se vidi da je prvo koristio Sonji za igru, na pocetku je napisala IZOSTANCI, a od pozadi IMENIK i spisak djaka koje je ocenjivala iz 9 predmeta i vladanja... sredina je bila prazna i ja sam tu pocela da pisem 10.7.1994.
Posto se ovaj post pretvorio u traganje za zagubljenim zapisima, danas cu citirati samo kraci odlomak iz njih, inace moji ratni zapisi su ogroman materijal od oko 3000 stranica, pa se bavim mislju da otvorim poseban blog za to, to bi mozda bio i dobar put za njihovo konacno objavljivanje...**

5.9.1994. ponedeljak
...Poslije podne sam otisla da kupim jaja u prodavnicu koja se nalazi na drugoj strani Bijeljine (Racanska ulica) gdje rjedje idem, a prije sam ti putem isla (na posao) u Ekonomsku skolu. Nisam to nasla, ali sam usput kupila u knjizari (Sonji) za 5 din pribor za tehnicko crtanje (2 trokuta, linijar i uglomjer). Ovo je samo uvod u dogadjanja kojima sam slucajno prisustvovala. U toj ulici se u jednoj velikoj, lijepoj kuci nalazi predstavnistvo Crvenog krsta iz Zeneve. Vec pri priblizavanju toj kuci vidjela sam gomilu svijeta okupljenu kao da nesto ceka. Reagovala sam izbjeglicki, pomislila da se nesto dijeli i prisla da vidim sta i sama pokusam nesto dobiti. Cim sam prisla uocila sam da svijet: uglavnom zene, po nacinu oblacenja, je muslimanski. Nisu bile u klasicnim dimijama (sada nose duge suknje od sarenih materijala) priprostog izgleda, a skoro sve puse. Shvatila sam i sama, a znam i iz prica koje sam slusala, da su dosli iz obliznjeg muslimanskoh sela Janja da traze od CK ili Umprofora (bilo koga od stranaca) da ih odatle vode na muslimansku stranu.
Vikali su svi u glas dok iz kuce nije izaslo dvoje, muskarac, stranac i zena, prevodilac. U pocetku su ocekujuci njihovu pomoc, govorili o svom uzasnom polozaju, da su im vec drugi usli u kuce, da nemaju gdje da spavaju, da nece da ih odvodi DJ... da je on ratni zlocinac, prevodi ljude u Tuzlu za pare, muske odvede na jednu stranu, ili za razmjenu ili odmah mobilisu, a zene i djecu koje opljackaju odvode u neki smjestaj kao logor. Stranac je odgovarao da on sa Dj nema nista i da se njemu obrate sto se toga tice, a oni, CK im ne mogu nista pomoci... jasnije receno, druga strana nece razmjenu, nece ih niko tamo. Oni su strasno na to reagovali i vikali : Hocemo sa svojima, pa kako nam je god, treca je godina rata, vise ne mozemo da trpimo...
...razmisljala sam kako ti ljudi tragicno napustaju svoj rodni kraj, ali pod sasvim drugacijim okolnostima nego sto smo mi, oni su poslije 2,5 godine rata pribrani koliko toliko, bez suza, ugojeni... a mi smo iz Sarajeva odavno utekli u panici i soku, bez icega, spasivsi samo zive glave...***

***Citat je iz drugog dijela, a ne prvog koji sam trazila... zasto? Prvi dio i uopste povod za pisanje je bila uzasna bol zbog rata, ali i osjecaj opste izdaje covjeka od covjeka... zrtve od dzelata... malih od velikih... blizih od daljih... to je gorka prica izbjeglice kome su svi krivi od rodjene majke do vodja zaracenih strana, tek drugi zapisi su i dokument ratnih zbivanja, objektivniji, svarljiviji, onim prvim i danas bi trebala autocenzura, ali zapisano je tako kako je bilo u dusi, a u dusi je bio haos izazvam silama s vana i to je materijal za psihoanalizu, a za to ovde nema prostora i vremana koje bi sve postavilo u one okvire vremena i mjesta.


Picasso - Guernica
U SARAJEVU
( 1. utisak )
Zidovi kao švajcarski sir Okrnjeni vidici prozora Polomljeni oluci kišu izazivaju Oguljene kuće antenama traže svijet Nove klupe se izvinjavaju starim Nečeg ima Nečeg nema Tu je nekada bilo nešto Tu sada ima svašta Pečat rata zauvijek se kune Na asvaltu sunce Na zgradi zvijezda Vatromet granata Ili blijesak svjetlosti.
( 2. utisak )
Puževim korakom Rakovom obratnicom Provjeravala sam lik nade Sprženi snovi u liku stranaca Vjetar donosi miris prošlosti Krik gušim kao kopile Ne mogu suzu prodati Kasno je za navike i pogreske Ćevapi i burek su sve sto poznajem Umjesto mene sve mi govori KASNO JE ... Ovdje mozeš dobiti Samo povratnu kartu!
USUD
Pisem latinicom Nepoznatim jezikom U nepoznatom gradu U nepoznatoj zemlji Ne znam kome pišem Ne znam tko sam i odakle sam Znam i ćirilicu
(2002)

Miss Sarajevo

Is there a time for keeping your distance
A time to turn your eyes away
Is there a time for keeping your head down
For getting on with your day

Is there a time for kohl and lipstick
A time for curling hair
Is there a time for high street shopping
To find the right dress to wear

Here she comes
Heads turn around
Here she comes
To take her crown

Is there a time to run for cover
A time for kiss and tell
Is there a time for different colours
Different names you find it hard to spell

Is there a time for first communion
A time for East Seventeen
Is there a time to turn to Mecca
Is there time to be a beauty queen

Here she comes
Beauty plays the clown
Here she comes
Surreal in her crown

Dici che il fiume
Trova la via al mare
E come il fiume
Giungerai a me
Oltre i confini
E le terre assetate
Dici che come il fiume
Come il fiume...
L'amore giungerà
L'amore...
E non so più pregare
E nell'amore non so più sperare
E quell'amore non so più aspettare

You say that the river
finds the way to the sea
and like the river
you will come to me
beyond the borders
and the dry lands
You say that like a river
like a river...
the love will come
the love...
And i don't know how to pray anymore
and in love i don't know how to hope anymore
and for that love i don't know how to wait anymore

Is there a time for tying ribbons
A time for Christmas trees
Is there a time for laying tables
And the night is set to freeze

O lijepa, o draga, o slatka slobodo,
[dar u kom sva blaga višnji nam bog je do...]

U2