IZGUBLJENI U DVOJSTVU
Lakše nam je kad komšiji crkne krava.
To se ne sme javno tvrditi ali tako je. Lakše se diše kad je i neko drugi sravnjen sa zemljom ne samo mi lično. Ne moram ja da pripomognem kravi, ali ako već sudbina može, neka to učini umesto mene. Dosta licemerja! Nikoga ne poznajem ko sebi loše želi, pa shodno tome ako je nama dobro neka bude zdrava i komšijina krava. Bila bi to ružičasta, savršena slika sveta da smo svi srećni. U tom slučaju bih poštedela kravu, ali nije pravo da mi živimo u mraku a samo drugi da se sunčaju.
Gedamo TV, čitamo novine, stalno nas zanima kako drugi žive. Zanimajući se za druge - za sebe se zanimamo. Sebe kroz druge vidimo, ali previše je obaveštavanja oko nas, previše izvora žalosnih vesti o tuđim radostima a sad još i internet. Koristite li ineternet? Ako koristite onda znate da na internetu izgubite osećaj za vreme i možete da provedete ceo dan priželjkujući tuđe lepe živote, a da ne primetite kako ste propustili svoj.
Ne mogu doakati o čemu se radi.
Drčni smo svi, ali zašto? Podjebavamo se kako je govorila moja baba Sarina, za sitan "tringeld", bakšiš, halvaluk, muštuluk! Ko nas je usmerio da se celog života upoređejumo s drugima? Zbog toga nam je duša večno ranjena. Ako se ni sa kim ne upoređujem, onda je sve u redu ali čim se uporedim, gde sam ja?! Uspeh se meri time gde nas pozivaju, kojim svečanostima prisustvujemo, da li smo mi izabrani za kuma, za člana važnog tela koji određuje kako će svet oko nas živeti, koji zakoni vladati, ko sijati kao zvezda, kome dodeliti kakvo odličje. Ako nemate oznaku vi ste - ništa. Uz vaše ime obavezno mora da ide - najbolji novinar, sjajan golman, lekar svetskog glasa, uspešan predsednik kućnog saveta... Ne vredi da ste golman ako niste najbolji. Vi niste bili đak generacije? Morate biti među malobrojnim, izabranim…
Što je manji krug vi ste veća zverka. Ne mogu svečanosti da budu velike ako nema mnoštvo zvanica, a one treba da su krem društva - oni najveći, najsjajniji i vi treba da budete među njima da bi komšije, obavezno, imali razloga da vam zavide. Bez toga ne vredi. Pozvani ste na primer u Vašington na molitveni doručak… Kako bih volela da znam kraj koga tamo sede naše zvanice… I nije mi neki primer, ovdašnje glumce tamo ne pozivaju. Mogu vam pričati o svojim doživljajima kako je u glumačkom svetu na festivalima. Prvo: najvažnije je da ste dobili pozivnicu i da opipavate ko ju je još u vašem okruženju dobilo, ako ste samo vi - onda možete da se pohvalite jer posle toga sve morate da prećutite! Ako ja ne ispričam nikada niko neće saznati kako tamo umetnike obavezno posade za sto u nekom zapećku. Tek tada uvidite koliko je beznačajno za vas što ste pozvani, da ne kažem uvredljivo. Daj Bože da je posluženje na švedskom stolu ili kelneri s tacnama obleću goste jer ako su stolovi onda je žalosno biti umetnik. Oni su smešteni daleko od svega što je važno na toj proslavi. Možemo samo da tugujemo dok nas kelneri sažaljivo poslužuju, jer moraju i nas i mi smo prisutni.
Jednom sam bila pozvana na veliku svečanost koja se održavala van Beograda a ljubazni domaćin je tražio da potvrdim telefonom svoj dolazak. Javila sam se i izvinula što sam pešak i što neću moći da platim taksi da bih prisustvovala. Sekretarica je rekla da će poslati kola po mene. I poslali su - kamion! A ja sam i tada imala pedeset kilograma! U svečanoj haljini, napirlitana nisam verovala da je kamion stao da mene preveze! A vi se ne biste stideli? Vi ste iznad toga? Rekli biste šoferu da se nosi u… i ne biste otišli? Nisam se snašla, popela sam se kraj šofera u kabinu. Ja sam iskompleksirana i…
Koren svemu tome je u našoj prošlosti. Neko nas je nasadio čim smo se rodili. Svi bojimo, farbamo, malamo prošlost pretvarajući je po potrebi... Ja više ne, zato vam pričam ovu zgodu.To je pitanje vaspitanja, učenja ovog sveta, pravila na planeti Zemlji. Tako smo obojeni u našim dušama a kad se pogledamo u ogledalo i upitamo ko smo mi, odgovor se nikada neće poklapati sa slikom koju ogledalo odražava. Čovek je dvolično biće. Živimo u dva sveta istovremeno a treća dimenzija je naša vera koja nas bodri da je moguće nemoguće. Da će da se pojavi ljubav našeg života i voleće nas, naše mane koje će smatrati vrlinama. Teško je da se izbavimo i iz klopke iluzija. Naše su emocije mnogo snažnije od logike a naša vera je vođena pustim osećanjima. Zato smo nesrećni. Sami proizvodimo sopstvena očajanja. Očekujemo nešto, zamišljamo to u sitnice i kad se događaji drugačije odvijaju - eto razloga za tugu. Tako i ptice pevaju, ima vrsta koja kad izgubi parnjaka, od tuge i sama napusti život. Bila je jedinstvena i bez nje ne može nastaviti život. Svaki pojedinac je jedinstven ali mi smo svedoci da naš život ne zavisi od tuđeg, da se bez svakoga može. Život nam prikazuje svoju predstavu u kojoj nema istine i nema tajne ako ih mi sami ne dodajemo već činjenice koje nas uče šta treba. Neumorno želimo da širimo našu svest. Koji li nas je predak zajebo da vidimo dva sveta u jednom postojanju, unutarnji i spoljni. Naša svest može da se izdigne iznad nas, može osmotriti svet van naših telesnih granica a da ostanemo nepovređeni. Možemo da napustimo sopstevno ja, da zaborivimo na sebe čitajući knjigu, da se poistovećujemo se s drugima.
U jednoj ljubavi očajavamo ne prepuštajući se voljenom biću, tražimo što nam se ne daje, prenemažemo se odbijajući ponude a s drugima iste te ponude prihvatamo s osmehom. Niko nije ni dobar ni loš ali neki imaju veći uticaj na nas i njima verujemo. Duboko doživljene ljubavi, poniženja razočaraju nas, tada posežemo za ravnotežom tražeći nova bića kojima ne dozvoljavamo da prodru u našu dušu jer pamtimo lekciju koju smo naučili iskustvom. To je lek protiv mržnje i bola zbog doživljenog... Svako ima pravo na sopstevene zablude. Ne treba okolo deliti šamare, dovoljno je živeti sopsteveni život. Profit tražiti u svakom deliću postojanja, neka je to i u kabini kamiona jer samo dok smo živi profitiramo, a to možemo ako je naša duša otvorena za nova iskustva.
Eva Ras - kolumna
Antonio Del Pollaiolo - Apollo And Daphne*
*Dafne je bila lepa, mlada nimfa cerka majke Zemlje u koju se Apolon zaljubio. Bezeci pred njim Dafne zamoli svoju majku da je spase i kada je Apolon pokusao da je zagrli, majka je pretvori u lovorovo drvo. Da bi se utesio Apolon je glavu okitio lovorovim vencem koji je kasnije bio nagrada pobednicima na njemu posvecenim, Pitijskim igrama. I kod nas stari zalosnu vrbu zovu Dafina.
